Na mom radnom stolu ne stoji gomila svezaka. Moja školska torba je u ormaru. Nisam pripremila odeću. Nisam nalakirala nokte. Nisam bila kod frizerke. Nisam podesila alarm. Prvi put, posle 12 godina, moj prvi septembar nalikuje svakom drugom danu u toku raspusta. Žao mi je što moja razredna postaje razredna nekim novim, uplašenim prvačićima, što moje odeljenje više nikada neće biti na okupu, što više nećemo moliti Boga da što pre zvoni za kraj časa, što se više nećemo trkati oko prve i poslednje klupe, što se nećemo žaliti na gomilu kontrolnih i odgovaranja u jednoj nedelji, što nećemo ići na kafu utorkom posle škole, što nećemo gledati filmove na birou ili sedeti u školskoj biblioteci između časova. Suza suzu stiže. Teško je odvići se od stvari koje su bile deo tvoje svakodnevnice duži niz godina. Pogotovo ako si za sve te stvari emotivno vezan. Srednjoškolsko doba je zasigurno najlepše. Još uvek nisam iskusila studentski život, ali samo razdvajanje od kuće i roditelja me već smrtno plaši. A gde je učenje, gde su novi profesori, gde je činjenica da ne poznajem nikoga... Ipak, znam da je to sasvim normalno i da je važno da naučim da budem samostalna i odrasla osoba. Budući srednjoškolci, vama se posebno obraćam. Želim vam divan i uspešan prvi dan srednje škole! Priđite nekim novim licima, budite nasmejani i pozitivni. Srednja škola, koliko god delovalo da su 4 godine mnogo, brzo prođe. Verujem da ćete se brzo uklopiti. Kada kroz par godina budete na mom mestu, shvatićete koliko je nervoza bila normalna, ali i bespotrebna. Ja bih sada sve dala da opet krenem u prvi srednje. Ne da bih promenila sebe, svoje ocene ili nešto treće, već da bih ponovo uživala u tom periodu života i toj slobodi koju sam tada osećala.

Prvi septembar će mi, bez obzira na sve, zauvek ostati jedan od najposebnijih dana u godini. Mom mlađem bratu je rođendan i to je ono što nikada neće proći. I on odrasta. Kreće u treću godinu srednje škole, puni 17 godina, odavno me je prestigao po visini i težini, već je zreo dečko i činjenica je da moj mali brat više nije toliko mali. Želim mu da ostane ovakav kakav je bio i do sada, ali i da bude malčice vredniji i zainteresovaniji za školu. Hvala mu na svim onim trenucima kada je uspevao da mi izmami osmeh i da me oraspoloži. :) Srećan rođendan, mali! :*


Volela bih da mi, kada dođete iz škole, napišete kako vam je bilo. Kakvi su prvi utisci?
Važi za sve, ali posebno mislim na one koji su krenuli u prvi razred srednje škole.
Ljubim vas i želim vam najuspešniju školsku godinu do sada! :*

Gossip girl (srp. Tračara) je verovatno jedna od najpopularnijih tinejdž serija na svetu! Možda niste pogledali sve epizode, ali sigurna sam da znate ponešto o samoj radnji, kao i o glavnim likovima. Prvih par sezona je prikazano na Prvoj još 2011. godine. Iako sam je u to vreme izuzetno volela, sasvim sam zaboravila na nju, dok mi pre mesec dana nije palo na pamet da je konačno odgledam od početka do kraja. Toliko sam se navukla na nju, da sam u poslednjih 20 dana provela više sati ispred laptopa nego napolju. :D Slobodno mogu da kažem da je ovo jedna od najboljih serija ikada! Likovi su i više nego sjajni! Radnja serije je takva da vam ni u jednom momentu neće biti dosadno gledajući je. Konstantno se nešto dešava, konstantno se pojavljuju novi likovi i komplikuju se životi onih glavnih. Ako želite da počnete da gledate neku novu seriju - uz ovu vam sigurno neće biti dosadno. Okej, ne preporučujem vam je baš sada, kada počinje škola (opasno ćete se navući), ali ostavite je za zimski raspust, na primer. Taman da vam ispuni hladne i tmurne dane. :) Ja ću vam u današnjem postu napisati šta sam naučila gledajući Gossip Girl.

1. Nikada ne odustaj od svojih želja, snova, ciljeva! Iako je mnogo puta ismejana i ponižena u momentima kada je trebalo da se pokaže u najboljem svetlu, Blair nikada nije odustala. Baš suprotno - ona se trudila da ispravi grešku i da na isti način uzvrati onima koji su je doveli u neprijatnu sitaciju. Zahvaljujući tome, iz svega je izlazila kao pobednica! 

2. Budi uporan! Iako je bilo očigledno da Blair neće uspeti da se upiše na Jejl, ona nije odustala do poslednjeg trenutka. Iako na koledžu nije ostavila utisak kakav je želela, na sve načine se trudila da privuče nove ljude, da se pokaže u najboljem svetlu i da pokaže drugima koliko je važna i posebna. Krasila ju je izuzetna upornost i zbog toga je gotovo uvek uspevala u svemu što je želela.

3. Nikada nikome ne veruj 100%! U svakoj epizodi, od prve do poslednje, neko ostane izneveren i izigran. Često od strane osoba koje je smatrao veoma, veoma bliskim. U redu je verovati, ali nikada sasvim. Čak i oni kojima bezgranično verujete mogu da vas iznevere i povrede.

4. Bori se za osobu do koje ti je stalo! Chuck i Blair su se maksimalno trudili jedno oko drugog. U početku ona oko njega, kasnije on oko nje, a onda obostrano... Iako je mnogo puta delovalo kao da se nikada neće spojiti i prevazići probleme koji ih razdvajaju, jedno drugom su čitali misli, činili usluge, pomagali, bili tu da se međusobno saslušaju... Na kraju su, naravno, dobili svoj srećan kraj.

5. Imućne porodice samo na prvi pogled deluju skladno! Svaka od porodica u seriji na prvi pogled deluje divno, ali u kući svakoga od njih dešavaju se razne stvari koje ih muče, proganjaju, koji utiču na njihov život i njihovu budućnost. Lepo je imati mnogo novca, ali mnogo novca često dovodi do porodične nesloge.

6. Samopouzdanje je ključ uspeha! Iako na prvi pogled deluje uobraženo, Blair je za mene jedan od najfascinantnijih likova! Ona odiše samopouzdanjem! Svesna je svog izgleda i svoje inteligencije i zna kakav utisak ostavlja na ljude. Mislim da bi svaka tinejdžerka želela da bude slična njoj. Pa, bar po nekim stvarima.

7. Opraštaj i pružaj ljudima nove šanse. Zamislite samo, koliko puta su Blair i Serena mogle da se posvađaju i da zauvek prestanu da pričaju? Međutim, one su se mnogo puta mirile i opraštale jedna drugoj, jer im je stalo do prijateljstva i odnosa koji su imale godinama. Zato je važno praštati i pružiti drugu šansu ljudima, čak i ako na prvi pogled deluje da to nisu zaslužili.

Slike su preuzete sa Googla.

Da li ste gledali Gossip girl? :)

U poslednje vreme vrlo često gledam storytime videe na YouTubu. Smejem se kao luda i ne mogu da verujem kroz kakve su sve stvari ljudi prošli. Gledajući sve te silne videe, došla sam na ideju da i ja povremeno napišem neku priču iz svog života. U ovom momentu ne mogu da ih se setim mnogo, ali kada se kroz priču sa drugaricama ili roditeljima podsetim neke, ili kada mi se neka desi, rado ću je podeliti sa vama. :) Današnja priča je jedna od najluđih u mom životu. Ona se desila pre otprilike dva meseca i čini mi se da ću je pamtiti do kraja života. Ceo taj dan mi i dalje deluje neverovatno! Iako možda ne delujem tako, celokupno društvo bi me opisalo kao nekoga ko je pravi baksuz i ko uvek nasmejava sve oko sebe. To nije izostalo ni ovoga puta... 

Moje društvo svake godine, od kada smo krenuli u srednju školu, radi sezonske poslove. Znate već - metlice, korov, maline, paradajz, krastavci, paprike - šta god da je dostupno u toku leta. Putuje se svakodnevno autobusom, a dnevnice su između 1.000 i 1.500 dinara, u zavisnosti od toga koji se posao obavlja, gde i koliko se sati radi. Prethodnih godina nisam imala želju da im se pridružim. Imam zaista veliki problem sa alergijama i to me je najviše sprečavalo. Između ostalog, alergična sam na sunce, polen korova i polen trava, ukratko na sve što postoji na njivi. Pored toga, roditelji su mi uvek govorili da mi ništa ne nedostaje i da nije potrebno da radim sezonske poslove, osim ako to ne želim. Nisam želela, pa sam leta provodila odmarajući se i razonodeći se, dok su one radile bar dvadesetak dana i dobijale sasvim lepu sumu novca.

Znate i sami da sam ove godine jun provela učeći i spremajući se za prijemni. Nisam učila po ceo dan, daleko od toga, ali su učili i svi moji prijatelji, pa sam vrlo retko izlazila iz kuće. Ja jesam kućna muva, tj. volim kada sam u kući, ali kada ste danima zatvoreni sa članovima porodice, zna da bude poprilično naporno i da vam stvori dodatnu nervozu. Par dana pre prijemnog, dok sam šetala sa drugaricom, ona mi je rekla da za dva dana kreće u metlice. Ne znam šta mi se desilo u tom momentu, verovatno sam bila previše umno izmorena, rekla sam joj da bih i ja želela da idem. Prvo se smejala i nije verovala, jer niko ne može da me zamisli u tome, a sutradan je otišla sa mnom do Kineza da kupim kabanicu, do prodavnice da kupim vodu i generalno neke sitnice koje su mi bile potrebne. Bila sam jako uzbuđena i jedva sam čekala da se oprobam u tome! Te večeri (bio je ponedeljak) me je pozvala i rekla da se ide u jedno mesto koje je udaljeno oko sat vremena vožnje i da se ide u sredu (a meni je u četvrtak bio prijemni), pa ako i dalje želim, okej. Meni je sve to na prvi pogled delovalo okej, sat vremena manje - više, taman da se odmorim od učenja. Kada sam ispričala mami za svoju ideju, ona mi je rekla da misli da to nije pametno, jer imam prijemni dan posle toga i da nije sigurna kako ću se osećati, da li ću biti odmorna i naspavana itd. Predložila mi je da taj dan iskoristim malo za ponavljanje gradiva, malo za odmor, a da već u petak krenem da radim. Naravno, ja sam previše tvrdoglava i ako sam odlučila da idem u sredu - ići ću. Kraj priče.

Noć pre metlica bukvalno nisam sklopila oči. Kretalo se u 04:30, tako da sam već oko 04:15 morala da krenem od kuće. Kako sam navikla da u to vreme tek legnem, nije bilo teoretske šanse da zaspim. Obukla sam helanke, neku maminu staru majicu, duboke patike koje više ne nosim, ponela sam ranac sa kabanicom, vodom i sendvičom. Napolju je bio mrkli mrak. Ubrzo se pojavila i moja drugarica i otišle smo do mesta gde se čeka autobus. Autobus je bio krcat, bukvalno. Putovali smo sigurno i više od sat vremena, a onda smo izašli iz autobusa i obukli kabanice. Fora je što je moja kabanica bila neon roze. Uz to sam nosila roze Nike patike (meni su stare, ali su tamo delovale novo kada sam videla šta drugi nose). Imala sam i roze ranac, pa možete da me zamislite tako obučenu na njivi, dok svi nose gumene čizme, stare kabanice i najstariju odeću. Drugarice su se zezale sa mnom, a i ja sam se zezala na svoj račun kada sam videla gde se zaista nalazim. Naime, da bi došli do te njive, morali smo da prođemo kroz enormnu količinu blata! To ne možete ni da zamislite dok ne vidite. Bukvalno smo jedva dizali noge od blata, ono nam je bilo po patikama i čizmama i bilo je zaista teško hodati. Roze patike su uskoro postale crne. :D 

Kada smo raspoređeni po redovima, brzo sam pitala drugaricu: 'Mico, a šta su metlice, šta ja sad treba da radim?' Priznajem - guglala sam: 'Kako se beru metlice?' i dan danas se svi sprdaju sa mnom zbog toga, ali prijatelj Google mi nije dao detaljno objašnjenje, pa mi je Mica pokazala šta su zaista metlice i brzo sam shvatila šta treba da radim. Ja nisam imala iskustva sa tim, ali videla sam da svi negoduju jer je oluja srušila kukuruz i ništa nije bilo ravno i ujednačeno, već polegnuto, te smo se teško snalazili. Ipak, fino sam radila od 6 do 9, kada sam osetila da mi se vrti u glavi. Imala sam kačket i kabanicu i do tog momenta se nisam osećala loše, ali onda mi se u jednom momentu zacrnilo pred očima i kada me je Mica pitala: 'Anjo, jesi dobro?', rekla sam joj da nisam. Brzo je potrčala ka meni, dala mi je da popijem malo vode i pozvala je ženu koja nas kontroliše. Sela sam na kratko, došla k sebi i rekla sam da mogu da nastavim, da se dobro osećam. Međutim, nisam izdržala ni 10 minuta, a već mi se ponovo vrtelo u glavi i osećala sam se kao da ću se svakog trenutka onesvestiti. Ponovo sam sela, popila malo vode, ali nisam mogla da izdržim, pa su ponovo pozvale tu ženu. Ona mi je rekla da treba da izađem iz reda i da odem u autobus, jer to očigledno nije za mene. Pomogla mi je da se probijem jer sam bukvalno krivudala kroz onaj kukuruz koliko sam se loše osećala. Pozvala je vozača i rekla mu da me je poslala u autobus jer mi nije dobro. Uzela sam ranac i krenula putem kojim smo došli, očekujući da je odmah tu autobus i da ću moći da sednem i da dođem k sebi. 

Kada sam došla do kraja tog puta, videla sam dva autobusa. Jedan je bio baš star, a drugi je delovao sličan onome kojim smo došli. Iskreno, uopšte se nisam sećala kakav je bio naš autobus i šta je na njemu pisalo, pa sam rešila da uđem u taj koji mi je delovao prihvatljivo. Moram da priznam, bilo mi je neobično kada sam videla da nema vozača, jer mu je rečeno da me dočeka, ali sam bez obzira na to ušla unutra, sela, popila malo vode, pojela nešto malo sendviča i zažmurila. U nekom momentu mi je već bilo čudno što nema žive duše. Izašla sam iz autobusa, krenula sam ka onom starijem i pitala sam vozača odakle vozi. Skontala sam da to nije onaj koji mi treba, pa sam se ponovo vratila u prvi bus. Odlučila sam da skinem kabanicu i kada sam podigla rukave majice, videla sam da mi je alergija izašla po celim rukama. Bile su crvene, pekle su me i svrbele. Takođe me je jako svrbeo vrat i počela sam da plačem, jer sam se osećala veoma, veoma loše. Ono što me je ubijalo, jeste činjenica da nisam ponela mobilni telefon. Drugarica mi je rekla da tamo lako mogu da ga izgubim ili može neko da mi ga ukrade, pa sam odlučila da ga ostavim kod kuće. Nisam mogla da se javim mami, nisam mogla da pozovem apsolutno nikoga. Nije bilo nijedne osobe u blizini i osećaj je bio grozan. To je njiva, praktično nema ničega oko mene, a ja sam sama i u alergijama... bezizlazna situacija. 

Pošto sam plakala nekih 15-ak minuta i pokušavala da u autobusu pronađem sat, pošto nisam znala čak ni koliko je sati, odustala sam i vratila sam se na sedište, naslonila se na prozor i zažmurila, pokušavajući da zaspim. Ne znam koliko je vremena prošlo, pretpostavljam ne više od 10 - 15 minuta, u autobus je ušla jedna devojka i pitala me da li sam ja osoba koje se izgubila. Bila sam začuđena, dok mi nije objasnila da me SVI traže. U tom momentu nisam znala da li da se smejem ili da plačem. :D Bilo mi je drago što konačno vidim živo biće, ali bila sam skroz zbunjena jer nisam znala šta se dešava. Utom se pojavila ta žena koja nas kontroliše i bila je izbezumljena. Dok sam ja bila u pogrešnom busu, ona je zvala vozača, rekao joj je da me nema, pa se jadna žena uplašila da sam negde pala ili da mi se nešto dogodilo. Odvela me je u pravi bus i ne znam kome je više laknulo - meni ili njoj. :D

Dok sam prilazila pravom busu, videla sam druga sa kojima sam išla u osnovnu školu. I on isto pati od alergija i morao je da se vrati u bus pošto je izgubio tabletu koju pije kada mu se to desi. Osećala sam da me je sunce konačno ogrejalo. Em što sam sada u pravom busu, em što nisam sama, em što je tu drug koga stvarno mnogo volim. Odmah da kažem - naš autobus je bio toliko daleko i bio je toliko zavučen, da niko živi ne bi mogao da ga nađe, pa me i ne čudi što sam se izgubila. :D Konačno sam pronašla vezu sa svetom, drug mi je dao telefon i pozvala sam mamu da joj ispričam šta mi se desilo. Ona je pretpostavljala da će se tako nešto dogoditi, ali se baš zabrinula... I tako smo nas dvoje (+ vozač) proveli u autobusu gotovo ceo dan. Trebalo je da se radi do 2, ali smo na kraju krenuli oko pola 5, što je van svake pameti. Kada smo izašle iz busa, drugarica i ja smo izgledale očajno. Ona od rada ceo dan, a ja sam bila sva u alergijama i previše iscrpljena. Njen tata je došao po nas i odbacio me je kući.

Kući sam došla oko 6, mrtva. Odmah sam se okupala, jela i uzela knjige da ponavljam, pošto mi je narednog dana bio prijemni. Namazala sam se kremom i pokušavala da dođem k sebi i da još jednom svarim čitav taj dan. Bila sam jako umorna jer prethodne noći uopšte nisam spavala, a znala sam da moram još malo da ponovim gradivo. Sačekala sam mamu da dođe sa posla, malo sam popričala sa njom, još malo se isplakala (ovoga puta zbog prijemnog) i oko 10 sam otišla u krevet i ne znam da li mi je bilo potrebno više od 2 minuta da zaspim. Neću pričati o tome kako su me sutra na faksu svi pitali šta mi je sa rukama (ne zaboravimo da te ljude vidim prvi put u životu :D), a ja sam izgledala kao da me je neko tek pretukao. :D

To se desilo pre dva meseca, a od tada, kad god se vidim sa prijateljima, bar jednom se dotaknemo te teme i smejemo se kao nenormalni. Postala sam predmet sprdnje zbog guglanja o tome kako se beru metlice, zbog svog 'njiva outfita' i zbog toga što sam se izgubila, ali majke mi, i sama sebi se smejem. :D Tada sam bila očajna i dan mi je bio strašan, ali sada mi je sve presmešno! To iskustvo me je naučilo sam da svugde sa sobom nosim telefon i da njiva prosto nije za mene. Kako mama kaže: 'Drži se ti piskaranja i blogovanja'. :D 

U prethodne četiri godine provela sam sate i sate u autobusu putujući od kuće do škole. Taj put je bio poprilično kratak, svega dvadesetak minuta u jednom i isto toliko u drugom pravcu, ali znao je da bude veoma naporan. Školska torba mi je često bila prepuna stvari, jer sam nosila one koje ja zovem 'za svaki slučaj'. Pomalo je nezgodno kada ti je kuća u drugom mestu i kada ne možeš toliko lako da dođeš do nje. Zato sam sastavila spisak stvari koje će vam skoro uvek biti potrebne. Više onima koji kreću u srednju školu i počinju da putuju, ali svakako i onima koji su i dalje u osnovnoj ili koji prosto ostaju u srednjoj školi u svom gradu. 

Na prvoj fotografiji možete da vidite neke opšte stvari. Većinu sigurno već nosite, ali preporučujem vam da u torbi uvek imate digitron, mali lenjir, korektor, tj. belilo, makaze i lepak. Milion puta mi je baš nešto od toga trebalo, a nisam imala. Ne zauzima mnogo mesta, nije teško nositi, a zaista je potrebno. :)

Ovde možete da vidite neke malo ličnije stvarčice, a gotovo sve su važne. Naravno, milion puta sam zaboravila neke ili većinu njih, ali trudila sam se da ih nosim onda kada znam da će mi zaista trebati. Nemate pojma koliko puta mi je nokat 'zapinjao' za odeću, a nisam imala turpiju, koliko puta sam dobila žulj od novih cipela, koliko puta mi je kosa izgledala grozno, a niko nije imao gumicu itd. Nemojte da vam se to dešava. :D


Bez čega vi ne idete u školu? Osim telefona, naravno. :D

Od malena sam obožavala avgust, ne samo zbog kupovine školskog pribora, već i zbog kupovine nove odeće i obuće za školu. Ove godine ću tu kupovinu obaviti u septembru, stoga želim da podelim sa vama svoju listu želja. Ona je veoma raznovrsna i verujem da će vam biti zanimljiva. :)

1. Laptop. Imam ga, ali ga delim sa bratom. Nas dvoje sasvim lepo funkcionišemo i ne svađamo se oko toga ko će i kada da bude na njemu. Valjda smo to prerasli. Ipak, kada krenem na faks, on će ostati kod kuće, a ja neću moći da izbacujem postove i sređujem slike u toku radne nedelje, pa mi je laptop definitivno jedna od najvećih želja. Samo ukoliko ga dobijem, moći da vam postujem ovoliko često koliko to radim sada.

2. Torba za fotoaparat. Moj fotoaparat je uvek kod kuće i retko kada ga nosim negde, a pošto ću sada stalno morati da ga nosam u koferu, ne želim da se ošteti i torba mi je preko potrebna.

3. Memorijska kartica. Mobilni telefon sam dobila još početkom maja, a memorijska kartica iz starog telefona mi je oštećena, tako da se mučim sa memorijom na ovom telefonu. Nju ću kupiti već ovih dana, i gledaću da uzmem neku sa što više prostora. 

4. Patike. Iako godinama hejtujem Air Max patike, od pre par meseci su počele da mi se sviđaju i definitivno želim jedne. Ako ne pronađem onakve kakve mi se dopadaju, definitivno želim bilo kakve crno - bele - sive patike, ali one jače, za jesen/zimu.

5. Neseser. Konkretno ovaj neseser sa fotografije možete pogledati ovde - http://goo.gl/hZ82g5. Kao što možete da vidite, on ima dosta mesta i u njega može da stane mnogo stvari, a baš to mi je i potrebno.

1. Teksas farmerke. Nisam sigurna, ali mislim da imam samo dvoje neiscepanih i gomilu iscepanih farki. Pošto će uskoro jesen, a onda i zima, moraću da kupim neke koje nisu iscepane. Ove sa fotografije mi se jako dopadaju, jer nisu duboke i zaista su vrlo jednostavne. Njih možete da pogledate/kupite ovde - http://goo.gl/Md1WOU.

2. Crne pantalone. Važi isto što sam rekla iznad - sve crne pantalone su mi iscepane, tako da su mi neiscepane ili vrlo malo iscepane pantalone neophodne, s obzirom na to da crno najviše volim da nosim kada su u pitanju donji delovi. Ove sa fotografije su mi prelepe i možete da ih pogledate/kupite ovde - http://goo.gl/vAyVMR.

3. Roze jakna. Okej, stvarno imam previše jakni za prelazno vreme, ali ih i dalje mnogo volim. Nemam nijednu roze jaknu, a plus su na ovoj prišivene predivne nalepnice i jako, jako, jako mi se dopada! Možete da je pogledate ovde - http://goo.gl/3Tgolu.


1. Ranac. Svi znate da ja obožavam rance. Isto tako, obožavam zlatnu i srebrnu boju, tako da mi je ovaj predivan! Možete da ga pogledate/kupite ovde - http://goo.gl/SlEMbx.
2. Tregerice. Njih već dugo želim, a nikako da ih kupim. Nekako se uvek plašim kako će mi stajati. Na meni tregeri generalno izgledaju kao da imam par godina manje. :D Ipak, prelepe su mi. Možete da ih pogledate/kupite ovde - http://goo.gl/FAf5YT.

1. Dok nisam srela tebe i Posle tebe. Ne želim da odgledam film dok prvo ne pročitam knjige. Svi ga hvale i svi su oduševljeni, ali knjige su knjige, tako da njih kupujem prvom prilikom kada odem u Vulkan.
2. Mason jar. Već dugo želim ovu teglicu. Videla sam je pre par dana u jednoj prodavnici i moraću da je kupim što pre.
3. Čupavi jastuci. Ne znam, meni su oni predivni. Ovaj je iz JYSK-a, košta oko 1.700 dinara (što je previše za jedan jastuk), ali divan je!


To bi bilo to što se tiče moje trenutne liste želja. 
Stvarčica je mnogo, a ja se nadam da ću dobiti/kupiti bar neke od njih. :)

P.S. Post iz rubrike #AnjaSavetuje izlazi prekosutra i odgovaraću na pitanja u vezi škole, tako da još danas i sutra možete da ih postavljate ovde.

Jako sam srećna što, posle par meseci, ponovo radim DIY projekte. Obožavam ukrašavanje školskog pribora, pa sam stoga želela da vam pokažem kako možete da ukrasite dve sveske, tako da izgledaju jako elegantno i lepo. Iako i dalje obožavam one šarene sveščice, ove su mi trenutno mnogo lepše i definitivno ću napraviti više sličnih. :) Nadam se da će se dopasti i vama. Pa, krenimo...

Za prvu svesku biće vam potrebno:

- samolepljiva folija (ja sam kupila srebrnu, u kineskoj prodavnici, 250 dinara);

- lepak;

- makaze;

- olovka;

- lenjir;

- marker;

- po želji Washi traka;

- po želji šljokice.

Prvo izmerite dužinu i širinu sveske i na osnovu toga izmerite koliko samolepljive folije morate da isečete. Obavezno isecite malo više, jer je lakše iseći ostatke, nego kada vam ostane malo neprelepljenog prostora.

Potom, naravno, isecite foliju.

Iako je folija samolepljiva, po ivicama sveske sam stavila malo lepka, čisto da budem sigurnija da se folija neće odlepiti. Potom sam je, naravno, zalepila i makazama skratila ostatke.

Na ivice, sa obe strane sveske, zalepila sam Washi traku. To možete, ali i ne morate da uradite. :)

Isecite pravougaonik od lista od bloka, oičivite ga crnim markerom i zalepite ga na svesku.

Ukoliko želite, možete da ostavite svesku takvu kakva jeste. Ipak, ja sam uzela sitne zvezdice i zalepila sam ih nekoliko po svesci, čisto da ne bude prazna. :)



I, to je to, sveska je gotova!


Za drugu svesku biće vam potrebno:

- sve kao i za prvu svesku, osim markera i šljokica;
+ sprej u boji (ja sam kupila zlatni, imate ga u farbarama, oko 400 dinara).



Proces je isti kao i kod prethodne sveske. Izmerite dužinu i širinu sveske i na osnovu toga isecite foliju i zalepite je na svesku.



Zatim uzmite Washi trake ili selotejp i zalepite ih na svesku onako kako želite. Ja sam lepila jednu tanju i jednu deblju Washi traku.



Sada je na redu bojenje sprejom. Obavezno stavite novine ispod sveske i potrudite se da to radite napolju, jer možete da zamažete sve oko sebe ako budete radili unutra. :D Kada obojite svesku, polako skinite trake, ali pazite da ne dodirnete delove sveske koji su obojeni sprejom. Ostavite svesku da se osuši, trebaće joj otprilike sat - dva.








To bi bilo to! Sveske su gotove! Meni se jako dopadaju i jedva čekam da im nađem namenu!
Kako se vama sviđaju i da li i vi volite da ukrašavate svoje sveske? :*