Već neko vreme uporno testiram nedavno pristigle proizvode iz Avona. Pre par dana, kada sam želela da vam napišem post na ovu temu, desila se neka čudna reakcija na mom licu, pa sam iz tog razloga sačekala da utvrdim da li mi je izaziva upravo nešto od tih proizvoda, ili je u pitanju neki drugi razlog. Sada, kada je utvrđeno, slede moji utisci o kupljenim proizvodima. ☺



Upravo ovo je taj proizvod na koji sam posumnjala. Već desetak dana ga svakodnevno koristim i bila sam potpuno zadovoljna njime, dok se to nije desilo. Međutim, pošto je to bio prvi dan proleća, a ja sam sklona prolećnim alergijama, odmah sam znala da je alergija na nešto drugo u pitanju. Nastavila sam sa korišćenjem i zaista i dalje imam pozitivne utiske. Ovo je proizvod na pumpicu i dovoljno ga je uzeti u maloj količini. Kada imam više šminke, uglavnom je prvo skinem nekim drugim preparatom, pa tek onda ovim proizvodom iščistim lice, ali kada imam npr. samo korektor, ovaj proizvod bude dovoljan i potpuno ga skine sa lica. Moram da priznam da nisam oduševljena mirisom (moj brat kaže da miriše na travu), ali u suštini miriše na čisto.

Prvobitno sam naručila Body Butter sa mirisom čokolade, o kome sam dosta slušala i čitala. Međutim, drugarica (Avon dama), mi je donela ovaj, sa objašnjenjem da su ga poslali kao zamenu, jer onaj nisu imali na stanju. Nisam pravila problem, pretpostavljala sam da će mi odgovarati, jer su svi okej. I zaista je dobar u svrhu nege kože. Gušće je teksture, ali se jako lepo razmazuje i ne ostavlja tragove na koži. Nisam oduševljena mirisom, ali nije ni on tako loš.


Već sam pisala o kremi za ruke sa istim mirisom, koju jako volim. Ovaj put sam naručila i kremu za lice, koja mi takođe odgovara. Ona je namenjena hidrataciji kože, što znači da je prvobitno namenjena suvoj koži, kakva je moja. Uglavnom je nanosim pred spavanje, ali desi se da je nanesem i tokom dana.



Ova dva karmina su bila vrlo povoljna, pa sam htela da ih isprobam. Ja ne podnosim sjajeve za usne, čak ni labela ne koristim tako često, ali sam zato luda za ruževima. Ne volim rozikaste i uopšte svetle nijanse, već npr. ljubičaste i posebno crvene. Oba su divna! Ne mogu da kažem da su najpostojaniji ruževi na svetu, ali izdrže par sati na usnama, bez popravljanja.


Ridge filling base coat je moj omiljeni bazni lak. Imala sam ga ranije, potom sam ga potrošila, a onda neko vreme nije bio u katalogu. Sada, kada se opet pojavio u katalogu, znala sam da moram da ga kupim. Daje utisak da su vaši nokti gelirani, ali čini mi se da u narednim katalozima on više neće biti u ponudi.


Ovo je jedan predivan tamno plavi lak, koji daje lep odsjaj. Kad god mi neko priđe, prvo me pita da li su to moji nokti (jer su dugački), a onda i koji je to lak na njima, jer im se dopada. Moram da kažem da mi stoji na noktima već 10-ak dana (a pri tome često perem sudove :D), tako da je vrlo dugotrajan, što je veliki, veliki plus! Nijansa je 'cosmic blue'.

Pretpostavljam da ste se začudili kada ste videli naslov posta. Nije uobičajen za blog ovog tipa, ali imam potrebu da sa vama podelim svoja mišljenja i zapažanja. Sem toga, stalo mi je do toga da čujem da li odobravate ili ne odobravate ovo o čemu ću pisati.

Ideju sam dobila nakon časa psihologije, gde smo učili šta predstavlja debata, pa smo samim tim bili podeljeni u dve grupe kako bi to demonstrirali. Tema je bila upravo eutanazija. Nismo očekivali da će naša 'prepirka' trajati toliko dugo, ali zaneli smo se, pokušavajući da iznesemo svoje mišljenje i da ga okrepimo valjanim činjenicama.

Za sve one koji ne znaju, eutanazija je pomoć pri umiranju, tačnije ubistvo iz milosrđa. Kada je neka osoba teško bolesna i kada su joj dani ili meseci odbrojani, a prinuđena je da tokom tog perioda živi u bolovima i strašnim mukama, moguće je da njene muke budu prekraćene i da ona bude usmrćena. To je proces u kom se pacijentu ubrizga injekcija, čiji je sastav takav da odmah izaziva smrt.

Ona može da bude voljna, a to je kada pacijent želi eutanaziju, nevoljna - kada pacijent nije u stanju da odluči da li je želi ili ne, i eutanazija protiv volje - kada se volja pacijenta ne uzima u obzir.

Hrišćanstvo ne odobrava ovakav vid nasilnog prekidanja života, a za sada se u našoj zemlji eutanazija definiše kao krivično delo, te još uvek nije moguća. Takođe, lekari se, po Hipokratovoj zakletvi, zaklinju da pacijentu neće dati lek koji bi mogao da ga usmrti, te je većina njih protiv eutanazije.

Za sada je eutanazija dozvoljena u malom broju zemalja - u Francuskoj, Švajcarskoj, Belgiji, Holandiji, Luksemburgu, Danskoj, Norveškoj i Austriji.

Ovu temu najpre je pokrenuo slučaj u Belgiji, kada su dvojica blizanaca, gluvih od rođenja, saznavši da će uskoro izgubiti i vid, tražili da im se ubrizga smrtonosna injekcija. Njima je to pružilo spokoj, ali se Evropa digla na noge i svi su vrlo brzo kreirali svoja mišljenja.



Prilikom podele u grupe, priključila sam se onoj koja odobrava eutanaziju. Odobravam je i dalje, samo što sam malo više čitala i istraživala o tome, pa potom i zaključila da je ne odobravam potpuno i u svakom slučaju. Kada su u pitanju braća, iz prethodnog pasusa, apsolutno osuđujem! Možda nemaju vid i sluh, ali to ne znači da je njihov život završen. Živimo u savremenom dobu, gde je mnogo toga moguće i gde nam svakojaka pomagala omogućavaju da živimo normalno, čak i ako fizički nismo 100% sposobni. Možda bi pronašli sreću u životu, jer se čuda dešavaju, svi smo svedoci toga.

Međutim, kada su u pitanju zaista neizlečive bolesti, poput raka debelog creva, raka kostiju ili raka pankreasa, tada je odobravam. Možda ne bih tako razmišljala, da i sama nisam provela taj kratak period sa osobom koja je bolovala od raka pankreasa. Za svega par meseci, bolest je od moje bake učinila neprepoznatljivu osobu. Znate kako to izgleda, kada neko sa 110 kg, za dva meseca padne na svega 40 kg, kada neko umire od bolova, kada je više u bolnici nego kod kuće, kada ne zna kako da se nosi sa bolešću, kada ne zna šta da pojede, a da to ne izazove užasan bol... Svi smo znali da će se to jednog dana desiti, ali nas je isto tako bolela njena patnja.

Verujem da moja porodica ne bi imala srca da dopusti da njen život bude nasilno okončan, ali to je već druga tema. Ako je porodica zaista hrabra, i ako je pre svega pacijent dovoljno svestan svog položaja i ako želi da olakša i sebi i drugima, koji isto tako prolaze sa njim kroz njegov bol - eutanazija je možda najbolje rešenje.

Kada su u pitanje izlečive bolesti, pacijent ne bi smeo da dopusti da se obeshrabri i da pristane na tako nešto. Čak i ako je procenat mogućnosti za izlečenje mali, on svakako postoji. Samo jedan mali broj bolesti prosto ne može da se izleči, a tada je razmišljanje o eutanaziji prikladno.

Starke volim već par godina u nazad. Do šestog razreda su mi bile odbojne, čak ružne, i nisam ni pomišljala na to da ih nosim. Tokom sedmog razreda, sve češće sam 'lovila' sebe kako preko interneta prelazim preko slika tih divnih patika u svim bojama. Crvene su me oduševljavale, a i sada smatram da se one izdvajaju od svih drugih boja i dezena. Tog leta, kada sam imala u planu da obavim svoju prvu Converse kupovinu, desila se verovatno najgora stvar u mom dotadašnjem životu. Umrla je moja baka, uz koju sam odrasla, sazrela i koja je sa mnom provodila neuporedivo više vremena od roditelja. Neko vreme, bila sam neutešna i nisam mogla da prihvatim da se to desilo. Zaboravila sam i na starke, kao i na sve ostalo što sam planirala za taj raspust. Kako bi me oraspoložila, mama me je odvela u prodavnicu i tako sam ja dobila svoje prve, duboke crvene starke. Narednih godina, nizale su se i ostale, i sada moju skromnu kolekciju čini šest pari starki o kojima želim da vam pišem, prvenstveno zato što ih zaista volim, često nosim i predstavljaju mi omiljene komade obuće.


Priču o prvim starkama ste već čuli. One imaju već oko 4 godine, a i dalje su nosive. Istina, dosta su izbledele, ali posle toliko godina, to je i očekivano. U tom trenutku, kada sam ih kupovala, nisam mogla da pronađem odgovarajući broj, pa sam morala da uzmem za pola broja veće, a to mi i sada donekle smeta. Već par puta su lepljene sa strana, iznutra sam čak napisala i svoje ime, ali i dalje ih obožavam i one su mi apsolutno omiljene. ☺



Druge, žute starke, uopšte nisam planirala da kupim. Kada sam tražila odevnu kombinaciju za malu maturu, negde u podsvesti sam želela da ona bude žuta, jer sam prethodno mami stalno govorila kako želim žute starke, a ona je smatrala da mi nisu neophodne. Nisam verovala da ću uspeti u tome, ali uspela sam da pronađem žutu haljinu. Mama je neprestano tragala za cipelicama koje bi se slagale, jer me nije zamišljala u starkama na tom događaju, ali pošto nismo uspele da ih pronađemo, morala je da popusti. Ušle smo u Office Shoes i dobile popust za maturante, koji je bio popriličan, tako da sam ih na kraju kupila za oko 4.000 dinara. To leto sam ih valjano iznosala, ali u poslednje vreme ih nosim dosta ređe, verovatno zato što od drugih i ne mogu da stignu na red. ☺



Treće, roze starke, bile su planirane. Želela sam ih, jer inače volim roze boju i znala sam da ću imati uz šta da ih nosim i kombinujem. Vagala sam između još jedne, svetlije nijanse, ali ova mi je bila lepša. Kupljene su u Urban Shopu, za oko 6.000 dinara. I sada volim da ih nosim, posebno kada obučem neku roze majicu. ☺



Kako moja mama kaže, za ove starke sam imala 'crći ili pući'. Bila sam prvi razred srednje škole i taj period za mene nije predstavljao lepo iskustvo. Bila sam uplašena, teško sam se prilagodila, jedva sam uspela da pronađem ritam za učenje itd. Kada sam na kraju školske godine prošla odličnim uspehom, roditelji su mi rekli da mogu da biram koje starke želim, te da će mi ih oni kupiti. To sam oduševljeno prihvatila i tada sam, pod utiskom britanskih stvarčica koje su postajale popularne, na sajtu Sportizma odabrala ove. Njih sam generalno najmanje nosila, a i nekako mi se i sada sviđaju najmanje od svih drugih. Nosim ih povremeno, ali daleko manje od ostalih. ☺



Bele starke sam kupila prošle godine, baš negde u martu. One su bile potpuno planirane i celu zimu sam govorila mami kako želim da ih kupim. Naravno, od tada sam postala generalno zaluđena plitkim starkama, jer me je manija za dubokim polako prolazila. Slobodno mogu da kažem da su mi one, pored crvenih, sigurno najdraže! Nosim ih uz sve i prilagodljive su. Ako vas interesuje, one su kupljene u Đaku i tada su koštale 6.400 dinara. ☺



Ove starke zapravo nisu kupljene meni, već mom mlađem bratu. On je prošle godine imao malu maturu i one su pristajale uz njegovu odevnu kombinaciju. Okej, moram da priznam da sam ga mesecima pre toga nagovarala da odabere nešto što je teget, kako bi mogao da kupi te starke, koje su se meni mnogo sviđale! :D On inače ne voli i ne nosi starke, sem za neke posebne prilike, tako da sam ih ja preuzela i sada ih nosim mnogo češće od njega. Sva sreća - nosimo isti broj! ☺



To su kratke pričice o mojim starkama. Pošto me često, na ovaj ili na onaj način, pitate kako održavam svoje starke, odmah ću vam reći da moja mama njih pere u veš mašini. Sve su prane po par puta i nikada im se ništa nije desilo. Znam da mnogi strepe, ali u mom slučaju je sve bilo okej. Pre zime se operu, spakuju u kutije i čekaju proleće. Baš sam juče po prvi put ove godine obula bele, dok mi je prethodnih godina nekako bila tradicija da ih obuvam i ranije, uoči svog rođendana, za šta ove godine sticajem okolnosti nije bilo prilike.

Trenutno nemam u planu da kupujem još pari, jer iskreno, ne znam ni koju bih boju odabrala, a i pored njih imam toliko obuće za proleće - leto, da jednostavno nemam toliko vremena da iznosam sve što bih želela. Od malena sam opsednuta obućom, mnogo više nego odećom, tako da, po mom mišljenju - obuće nikada nije dovoljno. Kada budem kupovala neke nove, verovatno će to biti ponovo crvene, ali iskreno se nadam da će moje najdraže još potrajati. ☺

Napravila sam male izmene u vezi pisanja postova, tako da ćete određenim danima u nedelji moći da čitate postove određene tematike. Međutim, da ne dužim, tokom nedelje ćete videti kako će to otprilike teći. ☺




Ovo je jedna od tema na koju ću pisati po potrebi. U ovim postovima, iznosiću svoja mišljenja i svoje savete u vezi određenih stvari koje su u tom periodu aktuelne, ili u vezi kojih imam nešto da kažem. Danas je u pitanju nešto o čemu razmišljam već duže vreme. Da me ne razumete pogrešno, nemam u planu da snimam videe, jer se ne pronalazim u tome, ali sve češće dobijam pitanja od strane devojčica koje žele da se oprobaju u tome, ali imaju nedoumice ili manjak samopouzdanja.

Ovo su najčešća pitanja koja muče devojčice koje žele da započnu sa snimanjem, a ja ću pokušati da iznesem svoje mišljenje u vezi istih.

1. Da li godine nose važnu ulogu?

- Činjenica je da godine ne određuju našu zrelost, ali ljudi su puni predrasuda. Kada vide devojčicu koja sa 12 - 13 godina sedi ispred kamere i pokazuje šminku, skloni su tome da pišu loše komentare ili da lupaju dislajkove. U tim godinama, samopouzdanje te devojčice sigurno nije tako čvrsto, a sve to može još više da ga sroza. Upravo iz tog razloga, pre nego što sednete ispred kamere, sačekajte da odrastete i napunite dovoljno godina, toliko da budete sigurni da će vas tuđi komentari manje pogađati.

2. Šta će reći osobe iz škole?

Na samom početku, dok kanal još uvek nije toliko posećen, postojaće manja mogućnost da osobe iz vaše okoline vide čime se to bavite. Međutim, kako kanal bude rastao, verovatno će neko naleteti na te videe i vrlo je moguće da će to razglasiti po školi. Morate da budete spremne na podsmevanje i šale na vaš račun, ali sigurno ćete naići i na podršku. Opet kažem - kod nas je snimanje slabo rasprostranjeno i ljudi na to gledaju sa neodobravanjem. Međutim, ako dozvolite da vas tuđi komentari obeshrabre, znači da još uvek niste spremne na taj korak. Sa ponosom recite zašto to radite i nastavite da snimate, bez obzira na sve. Mnogi jutjuberi ne bi uspeli da su odustali posle prvog lošeg komentara. Budite hrabre i suočite se sa time. Kada vide da imate samopozdanja i da nastavljate da se bavite time, možda će želeti i da se sprijatelje sa vama.

3. Koliko često snimati?

Morate da vodite računa o tome da snimate često, ali nikako prečesto. Ako videe ubacujete više puta nedeljno, brzo ćete izgubiti ideje za dalje snimanje. S druge strane, ako ih ubacujete tek povremeno, gubićete gledaoce. Po mom mišljenju, okej je da izbacite jedan do dva videa nedeljno, posebno u periodu kada idete u školu i kada su neke druge obaveze ispred svih drugih internet zanimacija. Tokom raspusta slobodno možete da snimate i češće, jer ćete imati vremena da se posvetite tome, ali ako već započnete sa snimanjem, trudite se da budete redovne i ažurne.



4. Da li je važno imati profesionalnu kameru?

Mali broj jutjubera je počeo sa pravom profesionalnom opremom. Uzmimo za primer Bethany, čiji prvi video možete da pogledate OVDE. Kako vaši pregledi budu rasli, moguće je da ćete vremenom početi da zarađujete. Štaviše, i same možete da počnete da sakupljate novac za bolju kameru, a do tada snimajte onom koju već imate, ili u krajnjem slučaju telefonom. Važno je samo da ispred vas postoji izvor svetlosti. Najlepše je da videe snimate tokom dana, ispred prozora, jer video tako najbolje ispadne, ali ako se desi da snimate kada se napolju već smrači, imrovizujte vaš kutak, sa lampama ili drugim veštačkim izvorima svetlosti. Potrudite se da vaš video izgleda što bolje, jer ja prva ne volim da gledam videe koji su tamni i na kojima je zvuk loš.

5. Kako pronaći ideje za snimanje?

Primetila sam da mnoge devojčice počnu, snime par videa, ali ne znaju šta dalje... Znam da je to nezgodno, ali teme su sa svih strana. Ne mora sve da se svodi na šminku, haul videe i recenzije, kako to najčešće biva na takvim kanalima. Nismo svi u mogućnosti da se prečesto snabdevamo kozmetikom i to nije ništa loše. Zašto ne biste snimale o vašim omiljenim knjigama, zašto ne biste napravile video sa najboljom drugaricom, možda i o omiljenim rubrikama u omiljenom časopisu, o kutku u vašoj sobi u kome provodite najviše vremena... Osvrnite se po svojoj sobi i bez sumnje ćete pronaći temu za pisanje. Takođe, crpite teme i sa drugih kanala i od drugih jutjuberki, to je sasvim okej, na taj način međusobno sarađujete i motivišete jedni druge.

Dodatni saveti:

1. Snimajte u skladu sa godinama. Nema smisla da sa 12 do 14 godina pokazujete šminku (bar ne prečesto), već se radije orijentišite na videe nekog drugog tipa, kao npr. Jana Dačović, koja snima prave tinejdžerske videe, koji su prikladni za njene godine.

2. Snimajte ono što i same volite da gledate. Nema svrhe da snimate nešto što vam se u tom trenutku čini jednostavnim, a što inače preskačete na YouTubu.

3. Komentarišite videe drugih jutjubera, sa željom da i oni posete vaš kanal. Naravno, najgore je kada imate u cilju samo da promovišete svoj rad, a pritom ni ne pogledate video koji je ta osoba izbacila. To je jako nepristojno, bar se potrudite da ga pogledate, prokomentarišete i onda stavite link svog kanala.

4. Nabavite mikrofon bubicu, nema veze i ako je najjeftinija. Ona može znatno da poboljša zvuk na samom početku, jer, opet kažem, loš zvuk će odbiti vaše gledaoce.

5. Ako snimate videe na maternjem jeziku, onda nastojte da i naslovi vaših videa budu na istom jeziku. Kada neko ko ne poznaje vaš jezik uđe u vaš video, misleći da pričate na engleskom (pošto videi najčešće nose nazive na engleskom), smatraće to kao prevaru.

6. Ukoliko imate želju da pričate na engleskom, a smatrate da još uvek ne izgovarate reči baš najbolje, mislim da je bolje da počnete sa snimanjem na srpskom, a kasnije, kada budete osećali da se spremni da pričate na stranom jeziku, o tome ćete moći da obavestite vaše gledaoce.

Kao što sam već najavila, donosim vam post sa rođendanskim poklonima. Slikala sam određene stvari, a one meni važne i intimne poklone, zadržala sam za sebe. Sve što sam dobila, jednako mi znači i ima jednaku vrednost za mene, jer svi ti pokloni dolaze od osoba koje su mi jako bliske i drage. Takođe, moram da dodam da 80% poklona čini novac, ali ni to nije tako loše, morate da priznate. ☺

Norina knjiga je ona koju ste mogli da vidite u kutiji iznad, a druga, Sidnijeva, jedan je od poklona mojih drugarica iz razreda. ☺

Ovo je kutijica u kojoj se nalazio Avon novčanik, koji ste mogli da vidite gore. Pola bombona i čokoladica se već nalazi u mom (ili bratovom) stomaku, ali kutijica me je oduševila, prelepa je. Patim od ukrasnih kutijica. ☺

Ispada da me je sve oduševilo, ali stvarno je tako! Ovo ogledalo je prelepo! Kao što ste možda već mogli da vidite sa pojedinih slika, moja soba je kompletno u crvenom, tako da će se sigurno divno uklopiti uz ostatak nameštaja. ☺

Sada ćete verovatno reći da sam totalno luda, ali ja, evo već nedelju dana, nisam probušila ovaj balon. Unutra se nalazi poklon od drugarica, tačnije vidim da je unutra između ostalog i kutija za nakit, ali žao mi je da ga bušim. Neka ga još malo, prelep je.☺

Moj mali brat od tetke, doneo mi je ovu preslatku plišanu igračkicu. Sam mi je napisao poruku za rođendan, bez obzira na to što je to pisanje malo latinicom, malo ćirlicom. ☺

Dobila sam i gomilu čestitki, koje sam sačuvala, a neke, najdraže, verovatno će zauzeti posebno mesto u mojoj sobi. ☺

Nadam se da ste uživali u postu, isto koliko i ja dok sam ga pisala. I ne samo ovi pokloni - sve divne poruke učinile su taj dan tako posebnim. Ljubim vas sve i hvala vam još jednom!

Ovih dana imam tako mnogo ideja, a tako malo vremena da se posvetim pisanju. Znate kako to ide - sva ona euforija oko proslave punoletstva, potom žurka, a onda i posle žurke opet dani kada je kuća prometna i kada stalno neko dolazi i odlazi. Sada, kada je to (nadam se) konačno prošlo, moram da se posvetim učenju, ali i da se spremam za opštinsko takmičenje iz srpskog jezika, koje imam u subotu. Uzgred, držite mi fige, ovih dana ću morati da zagrejem stolicu. Sigurno neće biti tako lako, kao što je bilo na školskom. ☺

Kao što sam već najavila, napisaću poseban post, gde ću vam pokazati šta sam dobila za rođendan. Poklona je mnogo (mada najviše novca), pa baš iz tog razloga nemam toliko vremena da sve slikam. Iskreno se nadam da ćete i to moći da vidite do kraja nedelje. Za sada želim da vam prenesem utiske. ☺

Ovo je bilo apsolutno najlepše veče u mom životu. Nisam očekivala da ću prvenstveno ja biti oduševljena, niti da ću dobijati tako mnogo lepih komentara i par dana posle. Sve je bilo tako lepo i svečano i uopšte se nije osećala barijera između mlađih i starijih gostiju.

Mojom tortom su se oduševili svi, ponajviše ja sama. Baš u mom stilu i sa natpisima mojih omiljenih pisaca (okej, žena koja je pravila tortu, od Sidnija je napravila Sindija, ali nema veze). Prvi sprat je veća, a drugi manja knjiga. Ostale torte bile su od tetaka, bake, kume itd.






Tokom dana, bila sam na šminkanju i frizuri. Pošto se inače šminkam vrlo malo i umereno, a ovo sada je bilo pravo profesionalno šminkanje, svi su bili iznenađeni promenom, pa i ja sama. Mada, osećala sam se drugačije i svakako posebnije nego inače.

Najoduševljenija sam muzikom, tačnije bendom koji sam imala na slavlju. Sjajni su, zaista. Počeli su sa novijom muzikom, a nastavili sa pesmama koje gotovo svi znamo, koje su vesele i tipične za slavlja ovog tipa. Cele večeri nismo stali, sem da jedemo i ponešto popijemo (u mom slučaju sok :D).

Imam i jedan video na kom je snimljen deo kada su mi pevali rođendansku pesmu, a koji ću, ako budem uspela da ga isečem i podesim, ubaciti u post sa poklonima.


To je uglavnom ono što sam želela da vam napišem. Verujte mi da sam puna utisaka i da sam stvarno srećna što je sve ispalo onako kako sam i želela, ali ne bih da vam dosađujem, pa sam vam napisala samo ono osnovno što sam imala u planu. I za kraj, ja prosto moram da podelim sa vama jedan od rođendanskih poklona, a to je moj novi, prelepi fotoaparat i naravno, ubuduće očekujte mnogo, mnogo lepše i kvalitetnije slike, kakve on pruža. ☺

Februar mi je proleteo još brže nego januar. Valjda zato što i sam po sebi traje kratko, a i obaveze su učinile svoje. U svakom slučaju, i tokom ovog meseca, postoje stvari koje sam najčešće koristila, volela, gledala... Zato odmah prelazimo na njih.