Tog ''kobnog'' septembarskog dana jedna sedmogodišnjakinja je čvrsto stezala majčinu ruku. Na nogama zvoncare, na glavi dve kike, u ustima nekoliko preostalih zubića. Naučila je prve brojeve i slova, prve jednačine i nejednačine. Postala je uspešna recitatorka i članica novinarske sekcije. Osam godina kasnije, sa svojih 1.60, stajala je u starkama i haljinici. Držala je diplomu u ruci i koračala ka sasvim novom periodu svog života. Sada, pet godina kasnije, želi da vam ispriča svoje iskustvo sa male mature. Jer, iako se strese kada pomisli na svoj izgled tog dana, ne misli da je previše odstupila od onoga što bi mogli nazvati lepim.


Pa, dovoljno je reći da me u tom periodu matura nije preterano zanimala. Nisam volela haljine, još manje štikle, nisam volela da se šminkam i sređujem i verujem da sam jedino ja ušla u maj potpuno nespremna, bez ikakve ideje o tome kako bih mogla da izgledam tog posebnog dana. Anja, mislim da je vreme da konačno kupimo nešto, ne možeš biti toliko nezainteresovana, rekla mi je mama. Pozvale smo moju, osam godina stariju, sestru od tetke, kako bi me ona usmerila i kako bi mi pomogla da konačno kupim nešto. Obišle smo sve moguće prodavnice. Bilo je haljina, ne mogu reći da nije, ali su bile suviše elegantne i svečane, a ja sam u tom periodu bila 24/7 u trenerkama i patikama. U izlogu jedne prodavnice, verovatno poslednje u nizu, ugledala sam (jarko) žutu haljinu, koja je bila vrlo neobična i ne tako elegantna. Nije mi se preterano dopala, ali je bila sasvim okej. Iskrena da budem, u tom momentu mi je bilo važno da konačno nešto kupim i da mamu ''skinem s vrata''. Par dana kasnije, ponovo smo špartale po prodavnicama, tražeći baletanke ili rimljanke koje će se slagati uz žutu haljinu. Znale smo da će to biti prava avantura, pa ko još pravi žute ili zelene baletanke? Na kraju, pošto nismo uspele ništa da pronađemo, ušle smo u Office Shoes, gde sam, verovali ili ne, kupila žute starke. Mama me je gledala u čudu. Zamišljala je da će njena ćerka izgledati kao princeza, a ispalo je sasvim suprotno. I tako sam završila sa haljinom, starkama i torbicom žute i sa bolerom i nakitom zelene boje. Sada sam toliko "očarana" svojom kombinacijom, da bi me bilo sramota da vam ubacim te fotografije. One su, nažalost, izgubljene onog momenta kada sam pre par godina deaktivirala stari Fejsbuk nalog, ali, verujte mi na reč, ništa ne propuštate. :) Moja frizura je bila niska punđa. Čak ni to nisam sama odabrala, već mi je mama preporučila, a ja sam bila u fazonu: okej, može, nije ni bitno. Na licu sam imala malo maskare i sjaja za usne i to je SVE. Nisam stavljala ni puder, ni senku za oči, ni bilo šta drugo, jer u to vreme jedva da sam i znala da nabrojim tri mejkap proizvoda.


Naša škola je podeljena u dve zgrade. Jedna je u jednom delu mesta i prilagođena je đacima od prvog do šestog razreda (kada krenu u sedmi, oni prelaze u drugu zgradu), a druga je u drugom delu mesta i ona je mnogo veća, tako da u nju idu svi đaci od prvog do osmog razreda. U manjoj školi je do nedavno postajala velika bina, u kojoj su se održavale razne priredbe, tako da je i svečanost uoči dodele diploma bila organizovana tamo, a i samo matursko veče je trebalo da se desi unutar iste. Kako smo poslednji čas imali u većoj školi, mi smo pešaka, jedni za drugima, morali da idemo do manje. Taman kad smo pomislili da je najgore onim devojčicama u štiklama, desila se kiša, tako da su mnogi trčali, retki su nosili kišobrane, pa je kolona postala sve, samo ne ujednačena. Nastao je čitav haos, ali je, sva sreća, kiša brzo prestala, pa je svečanost mogla da bude održana napolju.

Matursko veče smo, kao što sam pomenula, proslavljali u holu škole. Sve generacije pre i posle nas su matursko veče proslavljale u restoranima, u svečanoj atsmoferi, ali ne i mi... Baš te, 2012. godine, propisan je zakon po kome mali maturanti moraju da proslave maturu u okviru škole, a naš direktor se toga očigledno slepo držao. Imali smo bend, tako da je muzika bila dobra, ali smo večerali u školskoj kuhinji, s nogu, što je bilo stvarno loše. Hol škole je generalno bio veoma mali za sve nas, pa je i to pravilo problem. Međutim, bilo je lepo. Kada su oko vas ljudi sa kojima delite bezbroj uspomena i sa kojima ste odrasli, sve smetnje se nekako prevaziđu. :)

Matursko veče je okončano već u ponoć. Nakon toga smo mogli da odemo kućama, što sam ja i uradila, ili pak da odemo sa drugarima u neki kafić ili da prosto sedimo u obližnjem parku. Svako je odabrao ono što mu je najviše odgovaralo. Iskrena da budem, moglo je da traje malo duže, bar do 1 ili 2, ali pravila su pravila...


Ono što želim da vam kažem je da ne treba preterano da se opterećujete oko maturske večeri. To je noć koja dođe, bude lepa ili nešto manje lepa i prođe. Kada budete u mojim godinama, sećaćete je se po lepom, ma kakva bila. Biće vam smešna vaša odevna kombinacija, čudićete se svojim obrvama, lošoj šminki ili obući, ali moda se menja neverovatnom brzinom. Jedan komad odeće je danas aktuelan, a već sutra nije. Najvažnije su one uspomene koje nikada ne izlaze iz mode i koje se pamte do kraja života! :) Volela bih da mi pišete, mali maturanti ili oni koji ste to ranije bili. Šta se obukli/planirate da obučete i kako vam je bilo? 

Čujemo se uskoro!



POSTOVI U VEZI MATURE OD PRETHODE GODINE:

Šiti ili kupiti haljinu?
Šta da upišem?
Saveti u vezi maturske večeri

Kada sam, krajem septembra, saznala da sam prva ispod crte i da samim tim nisam primljena u studentski dom, moj mali svet se nakratko srušio. Sanjala sam o domskom životu, o prijateljstvima koja se tamo sklapaju, o brojnim dogodovštinama i avanturama koje me tek očekuju. Okej, Anja, život je za tebe pripremio nešto drugo. Živećeš u stanu. Ko zna zašto je to dobro, razmišljala sam. Međutim, dve nedelje kasnije, jedna devojka je odustala od doma, a ja sam pozvana. E, tu otpočinje moja mala avantura i, kako mama kaže, najlepši period u životu.



Kada me malčice naljuti, moja cimerka postaje Tatjana, ali je uglavnom Taca! Ona je iz Bajine Bašte i naraste kao kvasac na sam pomen svog rodnog mesta. Pitate se, verovatno, kako je ona, iz planinskih krajeva, odlučila da dođe u našu voljenu ravnicu? Eh, to je long story. Nije uspela da se zaljubi u Novi Sad na prvi pogled, zapravo joj je trebalo nekoliko meseci, ali je situacija sada drugačija. Naše cimerstvo je, kako volimo da kažemo, bilo čista sudbina! Sećam se tog sparnog oktobarskog dana, kada sam posle tri duga sata u zdravstvenom centru konačno obavila sve preglede, sela na klupu i vagala da li da odmah predam dokumentaciju ili da to uradim sutra. Odlučila sam, neću odlagati, idem odmah. Prvo sam lutala naokolo. Nisam imala pojma gde treba da odem i šta treba da uradim. 'Ajde Anja, nisi nesposobna, pitaj nekoga. I tako, završih ja kod portira u A krilu, koji me uputi u B krilo kod upravnika. Okej, pola posla obavljeno. U B krilu nije bilo portira, pa sam krenula u pravcu koji mi je delovao logično. Dođoh ispred kancelarije na kojoj piše ''stručni pomagač''. Pa šta im sad to znači? Da li je to upravnikova kancelarija? Koga sada da pitam? Da li da uđem? Da li da se vratim? Okrenula sam se i ponovo marširala tim dugačkim hodnikom. Na pola puta sam srela Tacu, a kroz glavu mi je prošlo da je odnekud sigurno poznajem. Izvini, da li znaš gde je upravnikova kancelarija?, pitala sam je. Znam, to je ona na kraju hodnika, i ja sam krenula tamo, odgovorila mi je. Deluješ mi poznato. Mislim da idemo na isti smer. Srpska književnost, prva godina, je l' tako?, pitah je. Ispostavilo se da zaista idemo na isti smer, ali se u te prve dve - tri nedelje nismo upoznale. I tako, uđosmo u kancelariju. Negodovao je upravnik što smo ušle zajedno, ali smo ostale tu gde smo i ispopunjavale dokumenta. Da li se vas dve poznajete?, pitao nas je. Ne, tek smo se upoznale, ali idemo na isti smer, rekosmo mu. Pa, hoćete li da budete u istoj sobi?, nastavi. Pogledale smo se i rekle pa što da ne? I tako je, nekoliko dana kasnije, kada smo se obe uselile, počela naša priča...


Znate, neke osobe se već posle sat vremena u istoj prostoriji posvađaju i nađu gomilu mana onoj drugoj. Plašila sam se da će tako biti i sa nama. Ipak smo Taca i ja gotovo 24h osuđene jedna na drugu. Ista prostorija, ista predavanja, isto gradivo. Ubrzo sam shvatila da problema u tom smislu neće biti. Još u decembru smo se dogovorile koje ćemo predmeti učiti, šta ćemo i kada polagati i čvrsto smo se držale toga. Pre par dana smo dale poslednji ispit iz prvog semestra i strašno smo ponosne jedna na drugu. Uskladile smo bioritam, navike i potrebe. Osim što zaista lepo funkcionišemo kao cimerke i koleginice, postale smo baš bliske drugarice! Često, iz šale, kažem da trenutno bolje poznajem nju, njene navike i potrebe, nego što je to slučaj sa porodicom sa kojom sam provela čitav svoj život! Kada slušam drugarice i njihove probleme sa cimerkama, stvarno sam srećna što sam naišla na Tacu i što imamo tako lep odnos!


Što se tiče samog doma, mi smo u Bajiću. To je najveći studentski dom u Novom Sadu. U njemu živi preko 750 studenata, podeljenih u dva krila. Sve domske sobe su dvokrevetne. U jednom ulazu, tj. kvartu postoje dve sobe, kuhinja i kupatilo. Tuš kabinu delimo sa kvartom pored (ona deli naša kupatila), tako da se nas osmoro kupamo na istom mestu. Znam, i meni je u početku delovalo jezivo, ali je zapravo okej. Ne smetamo jedni drugima, jer se prosto zadesi da svi želimo da se kupamo u različito vreme. Dva lavaboa i WC šolju delimo nas četvoro iz istog kvarta. Jedna docimerka nam je drugarica, Sofija, koja takođe ide na isti smer sa nama. To je najluđa osoba na svetu i provodimo dobar deo dana sa njom. Ona ne provodi toliko vremena u domu, ali kada je tu, dođe nam kao treća cimerka. Druga docimerka je devojka koja završava faks, tako da smo je videli svega nekoliko puta, i to na dan - dva, u ovih nekoliko meseci.






Pretpostavljam da vas najviše zanima kakva je atmosfera, da li je suviše bučno i da li je uopšte moguće učiti u domu. Ko voli žurke - on će ih u domu i pronaći. Ja, na primer, ne volim žurke i glasnu muziku i u ovih 6 meseci nisam imala problema sa tim da me je buka ometala. Na spratu je, zapravo, vrlo tiho, a muzika se čuje samo u okviru kvarta u kome se ona pušta ili eventualno u kvartu pored. Nisam sigurna kako je na drugim spratovima, ali verujem da je svugde isto ili slično. Što se tiče učenja, Taca i ja lepo funkcionišemo jer učimo isto gradivo i vrlo često ponavljamo zajedno i propitujemo jedna drugu. Ne znam kako bih funkcionisala da je sa mnom cimerka sa drugog faksa i smera, ali pretpostavljam da bih se takođe prilagodila. Na svakom spratu u domu postoji čitaonica, tako da i tamo može da se uči, mada je ja ne volim. Ta tišina koja tamo vlada, okretanje stranica i prisustvo popriličnog broja ljudi koji uče mi prosto ne prija.




PREDNOSTI ŽIVOTA U DOMU:

1. BLIZINA. Menza je praktično ispod doma i potrebno je samo sići sa sprata i uleteti u nju, a faks je udaljen nekih 5 minuta. Dakle, ne moramo da ustajemo prerano ili da krećemo pola sata ranije, kakav je slučaj sa mnogima koji do faksa moraju da dođu gradskim autobusom.

2. POVOLJNOST. Mesečno ga plaćamo 1.430 dinara, što je zaista ništa u poređenju sa stanom, gde je kirija uglavnom od 120 evra pa naviše, a tu su i računi od bar 5.000 dinara.

3. PRIJATELJSTVA. Upoznavanje ljudi sa istog ili sličnog smera, koji sa vama mogu da podele svoja iskustva, upoznavanje ljudi koji nisu sa vašeg smera, ali su interesantni i kao stvoreni za zabavu itd.

4. DOM TE PROMENI. Kada kažem promeni, mislim na to da naučiš da se prilagođavaš, da deliš, da poštuješ tuđe potrebe, da ceniš ono što imaš, da ne tražiš previše...

MANE ŽIVOTA U DOMU:

1. MALO PRIVATNOSTI. Domska soba ima svega nekoliko kvadrata i teško je imati privatnost kada ste u njoj sa još jednom osobom. Posebno ako je to osoba sa kojom ne komunicirate previše i sa kojom nemate mnogo zajedničkih stvari.

2. TEŽE JE UČITI. U istoj sobi se nalazi još jedna osoba koja želi da uči, a kako ste u 99% slučajeva sa drugačijih fakulteta i smerova, vaše gradivo se totalno razlikuje. Najteže je onima koji su navikli da uče naglas.

3. PRAKTIČNO SI OSUĐEN NA MENZU. Ljudi u stanu imaju super funkcionalne kuhinje, sa šporetima, gde sebi mogu da spreme i ispeku šta god žele, dok mi imamo jedan mali rešo na kome možemo da skuvamo kafu ili da eventualno podgrejemo hranu koju smo doneli od kuće. Zato, hteli - ne hteli, moramo da se hranimo u menzi ako ne želimo da živimo na suvoj hrani.

Mnoge stvari utiču na to da li će vam u domu biti lepo ili ne, ali smatram da svako treba da proba da živi u njemu bar neko vreme. Nekome će se dopasti, nekome ne, ali lepo kažu: ko nije živeo u studentskom domu, taj i ne zna šta je studentski život. :)

Iako je mart završen još pre dve nedelje, do danas nisam stigla da vam pokažem neke od svojih rođendanskih poklona i sitnica koje sam dobila sa online sajtova. Međutim, nije kasno. Volim poklone, detalje i male znake pažnje i prava je sreća što često mogu da uživam u njima. Napominjem da nisam fotografisala sve rođendanske poklone, iz prostog razloga što mi je nešto u Novom Sadu, a nešto kod kuće i nikako da pohvatam da sve fotkam, ali nema veze. Uživajte u nastavku, biće ovo jedan poduži post. :)

Ova ogrlica je, kao i sav nakit u nastavku, sa sajta Born Pretty Store. U pitanju je mermerni uzorak, koji, kao što verovatno možete da zaključite po izgledu mog bloga, obožavam! Ako vam se dopada, možete da je pogledate ovde.

Opet mermerni uzorak. Znam, preterujem, ali volim, stvarno volim. Iako generalno nisam ljubitelj minđuša, volim da ih imam za neke posebnije prilike. Ove su zaista lepe i znam da ću ih nositi s vremena na vreme. 

Pomenuh da ne volim minđuše, ali sam ove nosila nekoliko puta u poslednjih mesec dana. Male su i ne smetaju mi, a pritom su vrlo simpatične! Pogledajte ih ovde.

Ovaj prstenčić je vrlo jednostavan i lep, divno izgleda na ruci i rado ga nosim. Kao što vidite, na njemu je znak beskonačnosti. Dostupan je u više boja, pogledajte ga ovde.

Na kraju, jedna preslatka ogrlica. Iako je zima odavno prošla, volim snowflake priveske. Ogrlica je vrlo tanka i pogodna za svaki dan. Pogledajte je ovde.

Šešir sa fotografije sam naručila sa Zaful sajta. Nikada ranije nisam nosila šešire, nekako nisu u mom fazonu, ali slatko izgledaju i želela sam da imam jedan, čisto ukoliko budem imala priliku da ga nekada nosim. Vrlo je kvalitetan i čvrst i odlično stoji. Možete da ga pogledate na sajtu, ovde, mada mislim da je trenutno dostupan samo u bež boji. 

Moj novi ranac ste već mogli da vidite u nekom od prethodnih postova, kao i na Instagramu, i mnogi od vas ste me pitali odakle je i da li je kvalitetan. Naime, on je takođe sa Zaful sajta, ali trenutno nije na stanju. :( Nadam se da će uskoro ponovo biti, jer je zaista divan! I više je nego kvalitetan i prostran. U pitanju je neka zagasito zlatna boja i idealno se slaže uz moje zlatne Vansice!

E, sada prelazim na rođendanske poklone. Knjigu Nore Roberts, Sveti gresi, sam dobila od brata. Uz to mi je kupio čokoladu i ružu i baš me je obradovao! Knjigu trenutno čitam i izuzetno mi se dopada, ali ću vam više o njoj pisati nakon što je završim. 

Bojanku za odrasle sam dobila od drugarica! Neko vreme sam pominjala kako mi se dopada i kako bih volela da je kupim, pa sam je na kraju i dobila od njih. Još uvek nisam počela da je bojim, ali krećem čim pre. Kupljena je u Vulkanu. :)

Planer Iskoristi dan sam takođe dobila od drugarica. Nekako mi je žao da ga popunjavam, jer izgleda kao neka lepa knjiga, a i generalno više volim one planere koje ja sama organizujem i popunjavam. Korice su vrlo debele i kvalitetne i na svakoj strani postoje motivacione poruke. On je takođe kupljen u Vulkanu. 

Hemijsku i washi trake sam, kao i bojanku za odrasle i planer, dobila od drugarica, koje tačno znaju šta je to što volim. Hvala Sof, Tiksi i Miksi, divne ste! I ove stvari su takođe kupljene u Vulkanu i ne znam šta mi je od svega ovoga lepše, zaista! :)


Majicu sam dobila od drugarice i stvarno je preslatka! Kupljena je u New Yorkeru, možda i dalje može da se kupi tamo, često sam je viđala. Pored majice sam dobila i šolju, ali, kao što pomenuh, nju nisam stigla da slikam. Hvala Dimi, ljubim te! :*


Posteljinu sam dobila od kume i kao što možete da vidite, nju sam već stavila na krevet u domu. Prelepa je, pamučna, roze boje i baš mi se dopada. Ne znam gde je kupljena. :)


Na kraju, tu je jedna SAVRŠENA knjiga koju sam dobila od drugarice i druga. Rekli su mi: 'Pošto ovo sama sebi verovatno nikada ne bi kupila, a nama se jako dopala, odlučili smo da ti je kupimo'. Knjiga je plišana, ima mašnicu, a unutra su razne pesme svih naših poznatih pesnika. Divan poklon!

Hvala vam, drugari moji, na ovim divnim poklonima, izvinite vi čije poklone nisam stigla da fotkam, ali znajte da sam se svakom obradovala i da su mi svi dragi na svoj način. Neke poklone sam pojela, baloni su se probušili, ali bio je to jedan stvarno lep dan! :)
A mi, mi se čujemo u narednom postu, obećavam vam da će biti zanimljiv! ;)

Kada sam donosila odluku u vezu svog daljeg školovanja, sastavila sam listu stvari koje najviše volim da radim. Na toj listi su, ispred svega, stajale dve stavke: ljubav prema pisanju & ljubav prema knjigama. Kako nisam pristalica čuvenog upiši ono što je perspektivno i ono što će ti doneti posao i novac, a mani ono što voliš, odlučila sam da upišem književnost i da se u daljem školovanju i životu bavim njome. Sada, posle šest meseci studiranja, vidim da voleti knjige i čitanje & izučavati književnost zapravo nisu ista stvar. 

Ako volite čiklit, tj. knjige koje su duhovite, zanimljive i romantične, pa čak i one savremene drame i fantastiku, a pritom vas smaraju lektire i niste zainteresovani za Mešu Selimovića, Lazu Kostića, Đuru Jakšića i druge, domaće ili strane književnike (u zavisnosti od toga na kom ste smeru), čisto sumnjam da će vam ovaj smer priuštiti sve ono o čemu maštate. Na faksu će vas popreko pogledati ako im kažete da volite da čitate Noru Roberts, Gijoma Musoa ili Sofi Kinselu. Zapravo, prvo će vas pitati ko su, zaboga, te osobe, a kada čuju, verovatno će misliti da niste preterano inteligentni. Stoga, ako se obrete na studijama književnosti, svoju ljubav prema čiklitu zadržite za sebe. Izrazite mišljenje prema velikim delima naše ili svetske književnosti, ali pametnije je da o ovim ostalim ne govorite. Iako ja to ne podržavam, iz prostog razloga što volim da čitam lagano štivo, uverila sam se da mnogi ljudi oko mene čitaju nešto sasvim drugačije.

Ja sam na početku, prva sam godina, ali sam od starijih studenata i profesora načula da ćemo tek od treće godine početi da čitamo i analiziramo dela. Sve do toga je bubanje. Dakle, štrebamo srednjovekovnu i narodnu književnost, teoriju književnosti i staroslovenski, fonologiju, morfologiju i sintaksu. Ruku na srce, neki predmeti zaista jesu zanimljivi i nije ih teško naučiti, ali su neki prava noćna mora i iziskuju mnogo rada, truda i nerviranja. 

Studirati književnost ne znači baviti se samo njome. Studije nas pripremaju za profesorski posao, kojim će se većina studenata kasnije baviti. To znači da jednako dobro moramo vladati književnošću i gramatikom našeg jezika. Oni koji vole gramatiku su se verovatno opredelili za smer sprski jezik i lingvistika, a mi, koji smo odabrali književnost, prosto moramo da prođemo kroz nju, iako nam nije omiljena. Tako se, nerado, bavimo akcentima, fonemama, morfemama i ostalim, ne tako dragim stvarima, koje su sastavni deo našeg školovanja. 

Poruka ovog teksta je sledeća: voleti knjige i studirati književnost predstavljaju dve potpuno različite stvari. Dobro, ne baš potpuno, ali jesu različite. Književnost upišite ako volite da čitate iz razonode, ali i ako u isto vreme volite dela čuvenih književnika, ako vas zanima istorija našeg jezika, ako vas zanimaju žitija i dela narodne književnosti. Budite spremni na to da nećete čitati mnogo knjiga, već da ćete prosto učiti, bubati, štrebati - kako vam drago. I ono što vas zanima, ali i ono što vas ne zanima, kako to uglavnom biva u životu, od osnovne škole do fakulteta. 

Ja volim svoj fakultet. Da nisam upisala ovo što studiram, nisam sigurna šta bi bio moj drugi izbor. Zapravo, znam. To bi verovatno bila žurnalistika, ali me i književnost takođe kvalifikuje da se jednoga dana bavim novinarstvom. Suština je da faks nije ispunio sva moja očekivanja, ali negde sam i pretpostavljala da će biti tako. Zato, drage moje buduće kolege, ako vas ima, sada znate šta možete da očekujete... srećno! 

Ustajem, trljam oči, uzimam telefon, otključavam ga i iznenađeno gledam u ekran.
Zar već april? Pa kad pre? Zašto, pobogu, vreme ovako brzo prolazi? 
Iako to još uvek ne mogu da prevalim preko usta - april je počeo! A mart... mart ću pamtiti po prvim savršenim prolećnim danima, po svom konačno popravljenom telefonu, po ulasku u treću deceniju života, po posebnoj foto inspiraciji, po povremenom nerviranju, ali uglavnom po prekomernim količinama smeha koje nikada nisu na odmet! Život u nekoliko kvadrata unutar domske sobe povremeno može da ''guši'', zato sam većinu vremena provodila napolju, uživajući u svim zracima sunca koji su nas obasjali u poslednje vreme. Kada smo već kod doma, uskoro ćete moći da vidite kako izgleda moja soba i kako je, generalno, živeti u studentskom domu. Verujem da će vam to biti interesantno. Do tada, u nastavku teksta možete da pročitate moje martovske preporuke!


PREPORUKE:

1. Nadam se da među vama ima ljubitelja kuhinje, jer je moja prva preporuka u tom duhu.
U pitanju je emisija Prvi kuvar Srbije, koju možete da pratite svakog radnog dana od 15h na Pinku, a svakako i na YouTube-u.  Naime, takmičari svakoga dana prave zadata jela, od određenih namirnica, u određenom (poprilično kratkom) vremenskom periodu. Tročlani žiri ocenjuje njihova jela i na osnovu toga im daje bodove. Pošto volim da eksperimentišem u kuhinji, rado gledam kako takmičari kuvaju, kakve savete dobijaju itd.

2. Emisija Super ljudi je počela da se prikazuje prošle nedelje, tako da je u pianju nov i rekla bih vrlo originalan projekat. Možete da je pratite svakog četvrtka od 21h na Prvoj. Naime, reč je o ljudima (pretežno iz Srbije, ali ih ima i iz okolnih zemalja) koji imaju izuzetne talente. Tako smo u prethodne dve epizode mogli da vidimo matematičke genije, ljude koji imaju sjajno pamćenje, dete od gume itd. Obavezno pogledajte, oduševićete se!

3. Konačno sam pogledala Me before you. Kao što verovatno znate (jer sam vam pisala o njima), pročitala sam obe knjige (i Me before you i After you), ali gledanje filma sam konstantno odlagala. Konačno sam ga pogledala i zaista sam se prijatno iznenadila. Verovala sam da će me film, posle knjige, razočarati, ali to nije slučaj. Zapravo mi se baš dopao i toplo vam ga preporučujem, mada pretpostavljam da ga je bar 90% vas već pogledalo.

4. Konačno sam pročitala Kutiju za snove, Nore Roberts. Verovali ili ne, ''razvlačim'' je već skoro dva meseca. Ne zato što je knjiga loša (zapravo mi se dopada), već zato što se konstantno bavim literaturom za fakultet, pa u slobodno vreme radije gledam videe, filmove i emisije. Konačno sam je završila i mogu da vam kažem o čemu se u njoj radi... Glavna junakinja je Lajla. Ona je pisac (piše tinejdžerske knjige), a drugi posao joj je čuvanje luksuznih kuća dok su vlasnici istih na odmoru. U slobodno vreme obožava da sedi kraj prozora, da prati ljude i da smišlja njihove životne priče. To će je uvaliti u nevolju. Naime, prilikom jednog takvog posmatranja sa prozora, videće stravično ubistvo. To će je dovesti u vezu sa žrtvinim bratom, te će se udružiti da otkriju šta zapravo stoji iza svega toga. Izuzetno napeta i interesantna knjiga, koju vredi pročitati.

5. Ne bih ja bila ja, a da preskočim da preporučim nešto od hrane. Kako je u martu konačno otoplilo, počela sam da jedem sladoled, koji će forever biti moja omiljena poslastica! Najbolji koji sam ikada probala je sladoled u Minuti. Mislim da Minuta (restorani brze hrane) ima samo u Novom Sadu, ali ako nekada budete u prilici, svratite i probajte! Po ceni od 130 dinara možete da birate Kinder Bueno, Ferrero, Rafaelo i slične ukuse sladoleda. Ali to nisu samo arome - to su prave čokoladice! Bukvalno krckaju u sladoledu i ukus je krajnje intenzivan! Bukvalno sam oduševljena!

6. Moji veeeliki ovomesečni favoriti su teksas jaknica i ranac koje ste mogli da vidite u ovom postu. Nosila sam ih gotovo svakodnevno. Ne znam šta mi je, od dve pomenute stvari, više omiljeno, jer ih jednako obožavam!


ŽELIM VAM LEP MESEC! Ljubim vas!