Sada sa sigurnošću mogu da kažem - ja sam najveći baksuz na svetu! Znate onaj osećaj kada vam se tokom jedne nedelje izdešavaju neke toliko neočekivane i baksuzne stvari, kojima se od muke smejete? E, ova nedelja je moja kada su pehovi u pitanju. Nadam se da ću bar vas animirati nakon sve moje nervoze, mada sam i ja počela da se smejem kada su počeli da se nižu jedan za drugim. :D

Najgora od svih stvari koja je mogla da mi se desi, jeste to što mi se pokvario fotoaparat! Fotografisala sam sasvim normalno, kao i uvek, i samo odjednom se objektiv izvukao do kraja i fotoaparat se izgasio. Pokušavala sam da ga upalim, ugasim, da izvadim baterije i da ih vratim itd. Naravno, ništa nije pomoglo. Automatski sam proguglala da vidim šta mogu da uradim, ali ono što sam uspela da saznam je sledeće: to se dešava kada fotoaparat padne (a moj nikada nije pao) i popravka često košta više od samog fotoaparata. Moj je pod garancijom, danas sam ga odnela u Win Win, gde je kupljen, i kako su mi rekli, biće u servisu od 8 do 15 dana. Ne znam da li će ga zameniti drugim uređajem ili će ovaj popraviti, niti znam kako ću do tada fotografisati, ali iskreno se nadam da će mi telefon proizvoditi fotografije prihvatljivog kvaliteta. Da li se nekome desila ovakva situacija sa fotoaparatom? Prosvetlite me, molim vas!

Poslednje spašene fotografije! :D

Baš to jutro, u utorak, kada mi se desilo sve ovo sa fotoaparatom, bila sam strašno nervozna. Tako nervozna sam krenula u školu i kada sam izašla iz kuće, imala sam predosećaj sam da sam nešto zaboravila. Kada sam ušla u autobus, setila sam se da je to mesečna karta. Srećom, bio je neki dobar kondukter, pa sam dobro prošla. :D

Sledeća grozna stvar jeste prehlada. U ponedeljak sam otišla u školu, i već posle prvog časa sam osećala da me boli sve - od glave, do ruku i nogu. Izdržala sam do poslednjeg časa, a kada sam došla kući, temperatura mi je bila preko 38. Ležala sam, pijuckala čaj, popila tabletu i već sutradan sam se bolje osećala. Još uvek nisam sasvim dobro, ali bolje svakako jesam. I jako mi se dopadaju ovi topli jesenji dani. :)

Bilo je tu još milion smešnih stvari, ali staćemo ovde. Tu je ipak i jedna lepa, koja se tiče Sajma knjiga.
Mislila sam da neću ići, ali ipak idem, i to u subotu. Ako još neko od vas ide, pišite mi, možemo da se upoznamo. Ja ću tamo biti od 11 ili 12 ujutru, pa do 4 ili 5 poslepodne. 

Držite palčeve da mi fotoaparat što pre poprave, jer ne znam da funkcionišem bez njega.
Pozdravljam vas sve, sa nekima se možda i vidim na Sajmu, a ostali će uskoro čitati šta sam ja to interesantno tamo kupila. :)

Konačno mirno jutro. Doručkujem, pijuckam kafu, odgovaram na mejlove i čitam propuštene postove na omiljenim blogovima. Uživam u jeseni, posmatram opalo lišće, grane koje se izvijaju na vetru i sitne kapi kiše koje otvaraju šarene kišobrane. Čari jeseni kvari 'samo' ona gomila knjiga koja čuči na radnom stolu i koja me sprečava da malo češće posegnem za fotoaparatom, a posebno za laptopom. Do nedavno sam istinski verovala da je završna godina srednje škole po mnogo čemu posebna i laka. Sada shvatam da je mnogo teža i stresnija nego što sam očekivala. Međutim, nisam negativna osoba i početni naleti besa, nervoze i očaja me, najčešće, brzo prođu. Kada sam u petak umorna i klonula došla iz škole, ugasila sam internet, posegnula za knjigama koje sam ranije tog dana pozajmila iz gradske biblioteke i uživela sam se u njih, trudeći se da zaboravim sve ono što me muči. Jedna knjiga me je navela da pogledam film, a uz sve to, uživala sam u ukusima omiljenih poslastica. Vikend je brzo prošao, a ja sam puna energije za svaku sledeću... ali hajde da idemo polako, prevaziđimo ovu koja trenutno traje. :)

Sa Grand Freeze kafe koje je mesecima bila glavni napitak u mojoj šolji, lagano sam prešla na toplu nes kafu u kojoj svakodnevno uživam. Za doručak se katkad potkrade i nešto slatko poput domaćih krofni, mada češće preferiram slano.

Volim kada dođem kući, a brat me obraduje palačinkama, mafinima ili nekom drugom jednostavnom poslasticom koju zna da napravi. Sinoć su to bili mafini (doduše, nepažnjom malo zagoreli), ali bili su vrlo ukusni i puni čokolade.

Kada dođe vreme za užinu, rado se poslužim svežim mandarinama i nezaobilaznim sočnim jabukama. Mandarine su jedan od razloga zbog kojih volim jesen. U školi ih jedemo u neograničenim količinama, redovno opustošimo sve markete u blizini škole.

Iako nisam preterani ljubitelj čajeva (više preferiram kafe), povremeno ih popijem. Moj omiljeni je najobičniji čaj od nane i godinama sam pila samo njega, jer prosto nisam imala želju da isprobavam neke druge. A onda mi je mama kupila čaj od šumskog voća i dopao mi se. Malo za promenu. :)

Ovo je jedna od knjiga koja je je zaokupila moju pažnju tokom vikenda. Kada sam je ugledala u biblioteci, bila sam skoro sasvim sigurna da sam gledala film koji je snimljen na osnovu nje. Međutim, kada sam počela da je čitam, shvatila sam da nije tako i da mi je radnja sasvim nepoznata. Ubrzo sam pronašla i pogledala film (Safe Haven) i oduševila sam se. Knjiga je, razumljivo, mnogo bolja i obimnija, puna je detalja, neki događaji su sasvim drugačiji i toplo vam je preporučujem. Nisam sigurna kako bi 'legla' mlađim devojčicama, jer je u pojedinim delovima vrlo teška i stresna, ali je to u suštini jedna lepa ljubavna priča. 

Za razliku od prve knjige, ova je vrlo duhovita i ima jako zanimljivu priču. Naime, radi se o devojci koja izuzetno pati nakon raskida sa dečkom. Ne može da se pomiri sa tim i neprestano razmišlja kako bi bilo dobro kada bi mogli da krenu ispočetka, jer bi u tom slučaju promenila određene stvari. Igrom slučaja, ta želja joj se ispunjava, ima priliku da krene od nule, ali neke stvari ne idu baš onako kako je želela ili planirala. Pročitajte je ako budete imali priliku, divna i duhovita knjiga, zaista. 

Izdržite još jednu u nizu napornih nedelja, radujte se predstojećem vikendu i trk do biblioteke po neko lagano štivo za divne jesenje vikende koji predstoje. :)

Kada sam pre skoro tri godine otpočela svoju internet avanturu, nisam ni sumnjala da će za nju znati skoro svi moji prijatelji. Bio je to moj mali svet, beg iz realnosti, iskonska želja da budem od koristi. Kada bih pomislila da neki moj prijatelj ili poznanik sa školskog hodnika prati ono što radim, pretrnula bih. Tako je to kod osoba koje imaju malu količinu samopouzdanja. Čak sam i blog dugo pisala u tajnosti. Ne znam šta se tačno desilo, pa je 'ono nešto' kliknulo u mojoj glavi, ali odjednom sam shvatila da ne radim ništa loše. Samo sa vama delim neke svoje probleme, svoja viđenja na svet oko sebe, pokazujem vam šta volim a šta ne i iskazujem svoju kreativnost.


 Samopouzdanje sam sticala do svoje 18. godine. Sve do tada sam se skrivala, izbegavala mesta gde ima mnogo ljudi, nisam bila sigurna u sebe, nisam pokazivala svoj potencijal, plašila sam se tuđih komentara, a svaka uvreda sa interneta bi me krajnje povredila - do te mere da sam često plakala jer bi mi neko napisao 'glupa si', 'ružna si' ili sl. Dve godine bila sam anonimna devojčica, posle i devojka sa interneta, koja je savetovala druge, pomagala im, a zapravo niko nije znao ništa o meni, sem imena i broja godina.
U martu sam napunila 18 godina i negde od tada sam otprilike promenila stav o mnogim stvarima oko sebe. Shvatila sam ko su moji pravi prijatelji, a ko me koristi jer mu je katkad potrebna moja pomoć. Sada bez problema kažem 'ne' kada to i mislim, ne brinem šta će drugi reći o meni, ne dotiču me negativni komentari kao što je to ranije bio slučaj i generalno imam više samopouzdanja nego do pre par meseci. Sada moj blog čitaju mnogi moji prijatelji. Do sada nisam čula da bilo ko ima neki loš komentar. Štaviše, svima se dopada, svi me podržavaju i drago im je što postoji nešto u čemu se pronalazim i što mi je važno.

Ono što želim da vam kažem, jeste da je jako važno da razgraničite stvari i ljude koji su vam važni u životu, i one koji to nisu. Uvek će postojati oni ljudi koji će osporavati SVE što radite, bilo to dobro ili loše. Drugi vas najčešće hejtuju jer su ljubomorni na vas i vaš uspeh. Ukoliko im pokažete da ste slabi, oni će vas uporno ponižavati. Ako sve podnosite sa osmehom na licu, svi tuđi komentari će biti potpuno nevažni, do te mere da na jedno uvu uđu, a na drugo izađu. Svi veliki blogeri, jutjuberi i generalno ljudi prisutni na internetu se kad - tad susreću sa negativnim komentarima. I svi kad - tad nauče da ih dostojanstveno podnose. Samopouzdanje je od izuzetne važnosti. Ljudi koji veruju u sebe na lakši način dolaze do svojih ciljeva, na lakši način podnose uvrede i vrlo dostojanstveno izbegavaju sve što im ne odgovara.

Da li vi imate dovoljno samopouzdanja? 
Koliko su vam važni tuđi komentari i tuđa mišljenja?

Od malih nogu obožavala sam čuvene domaće palačinke iz bakine kuhinje. Malo brašna, malo mleka, jaja, voda, ulje - sve odokativno. Od kada sam počela da se zanimam za kuvanje i eksperimentisanje na radnoj površini, nizali su se neki novi recepti. Jedan od njih je recept za američke palačinke. Od kada sam naučila da ih pravim, često su na našem meniju za večeru. U nastavku pogledajte kako ih ja pravim. :)

Razdvojte belanca i žumanca u dve činije. Belanca odmah umutite i ostavite po strani (ja sam pravila duplu smesu i zbog toga u činiji vidite 4 jaja).

U činiju sa žumancima dodajte šećer, mleko i ulje.

Ubacite prašak za pecivo, brašno i malo soli.

Sve što ste ubacili u činiju umutite mikserom.

Potom u umućenu smesu dodajte belanca iz druge činije koja ste ranije umutili.

Smesa na kraju izgleda ovako. :)

Palačinke pečete u tiganju u koji ne treba da stavljate ulje.