Za nepuna dva dana, na tron će, umesto novembra, stupiti najlepši mesec u godini - mesec odluka, sabiranja utisaka, pozitivne energije, toplih napitaka, ukusnih šarenih kolačića i izuzetnog prazničnog duha. Prodavnice se pune krupnim okruglim ukrasima, šarenim lampicama, trakicama, nalepnicama... Dovoljno je da zavirite u jednu od kineskih radnji u svom gradu i bićete zapljusnuti blještavilom boja i šljokica!

Novembar je bio veoma lep i opušten mesec. Malo učenja, a mnogo više odmaranja i traćenja vremena na druge stvari - na filmove, serije, fotografisanje i druženje. Kada uzmemo u obzir moj položaj maturanta, jasno je da će mi cela sledeća godina proći u štrebanju, pa sada koristim priliku da radim nešto interesantnije. :) Pre nedelju dana sam saznala da mi je odobrena učenička stipendija i to mi je totalno ulepšalo celu nedelju, pa i ceo mesec. Divno je znati da se trud i učenje cene i isplaćuju i neprocenjiv je osećaj videti roditelje koliko su ponosni na to! Pao nam je i prvi sneg, i to baš na Aranđelovdan, bakinu i dekinu slavu. Doduše, nije se zadržao, ali bilo je stvarno čarobno!


Imam super planove u vezi decembarskih, generalno prazničnih postova. Jedva čekam da zajedno otvorimo moju teglu uspomena, da saberemo utiske iz ove godine, da napravimo planove za sledeću i da se u svakom smislu pripremimo za istu. Kitićemo jelku, ukrašavaćemo kuću, pravićemo kolačiće, pićemo neke super ukusne napitke, ići ćemo u prazničnu kupovinu, pripremaćemo žurku za doček... Popodnevna smena koja me očekuje u decembru će malo otežavati sprovođenje ideja, ali daću sve od sebe, a tu su i vikendi. Užasno sam uzbuđena i svima vam od srca želim da uživate u decembru i svim prazničnim čarolijama koje ovaj mesec donosi!

Strah od javnog nastupa je, sada i zvanično, najzastupljeniji strah na svetu. Nekada je bio na trećem mestu, odmah iza straha od smrti i straha od letenja, ali društvo se menja, ljudi su sve lošiji i skloniji osuđivanju, pa tako i ne čudi što je ovaj strah sada ispred svih drugih. Profesorka iz preduzetništva mi je dala ideju da posvetim celokupan post ovoj temi, jer nam je na prethodnom času govorila o tome kako dobra prezentacija treba da izgleda i na koji način najbolje možemo da je predstavimo. Ono što mnoge od nas sprečava da to dobro uradimo, upravo je strah. Plašimo se da ne pogrešimo, tresu nam se ruke, znojimo se, čak počnemo i da mucamo. Javni nastup nije samo držanje prezentacije. To je odgovaranje ili držanje referata na času, učešće na školskoj priredbi ili slično.

Od malena sam izložena javnim nastupima. Takmičenja recitatora, školske priredbe, čitanje sastava, držanje referata, novinarska sekcija... u svemu tome se dobro snalazim. Međutim, nije uvek bilo tako. U svom društvu sam vrlo otvorena, duhovita i slobodna, ali pred nepoznatim ljudima sam sam vrlo povučena i stidljiva. Prvi javni nastupi bili su pravo mučenje. Stajala sam iza pozornice, provirujući kroz zavesu, a srce mi je ludački lupalo. Sto puta sam ponavljala pesmicu u sebi kako slučajno ne bih zastala i pogrešila naočigled svih. Kako su se nastupi ponavljali, tako sam se oslobađala i shvatala da smo svi mi ljudi i da je, samim tim, normalno ponekad i pogrešiti. Mama mi je mnogo pomogla, jer sam sa njom najviše vežbala. Hvalila me je, ali i kritikovala. U školi sam vežbala pesmice i govore sa nastavnicom ispred celog razreda i vreme je učinilo da strah iščezne. Ne kažem da ga sada uopšte nema. Ima ga, svakako, ali ipak je manje prisutan nego ranije.


Andrijana je u jednom od svojih postova pisala o samopouzdanju u školi. Ja ga imam. U stanju sam da ceo čas pričam umesto profesorke ako mi se da reč. Ne stidim se da pokažem svoje znanje i ne stidim se da pogrešim. U osnovnoj školi sam imala profesorku fizike koja je bila strah i trepet. Od 45 minuta na svakom času, 35 minuta se odgovaralo, a onih 10, s vremena na vreme, radila nova lekcija. Kada bi me prozvala, doživela bih blokadu. Većinu gradiva sam znala, ali počela bih da se tresem i da mucam. Kako je vreme prolazilo, tako sam se opuštala i ocenu više nisam posmatrala kao nešto najvažnije. Čim sam prestala da se opterećujem time da li ću dobiti 3 ili 5, postalo mi je lakše i bez problema sam imala dobre ocene.

Ono što su mi tokom života najviše savetovali, jeste:

- da vratim olovku kada počnem da se tresem prilikom odgovaranja ili držanja prezentacije ili referata;
- da se našalim na svoj račun, u skladu sa situacijom, kako bih se opustila;
- da ne razmišljam isključivo o oceni;
- da vežbam pred ogledalom ili da snimam sebe kako bih se opustila i ispravila eventualne greške;
- ljudi me ne gledaju i ne procenjuju kao što ja to mislim.


Strah od javnog nastupa se prevazilazi vremenom - nastupi se ponavljaju, odrastate i prestajete da se opterećujete nevažnim stvarima i tuđim mišljenjem. Ipak, najpre sami morate da se izborite sa njim. Samopouzdanje je ključ uspeha, ono što nas pokreće i ohrabruje. Stvarno je značajno imati ga. :)

Da li i vi imate strah od javnog nastupa?
Da li ste ga možda imali i prevazišli? Kako ste uspeli u tome?

Blogovi na našim prostorima i dalje nisu dovoljno popularni i rasprostranjeni. Većina devojčica, devojaka, žena, radije će otići na Jutjub i pogledati video neke strane ili domaće jutjuberke, nego što će ući na nečiji blog, ma koliko on kvalitetan bio. Blogovi prosto nisu dovoljno ispromovisani, a mnoge blogerke pišu godinama, bez bilo kakve materijalne nadoknade za to. Neke devojke, koje vode lifestyle blogove i pišu povremeno, najčešće i ne očekuju zaradu, ali one koje bloguju svakodnevno, koje se svakodnevno fotografišu i koje troše mnogo novca na recenziranje proizvoda svakako zaslužuju da im se novac na neki način, njihovim radom, vrati. Često dobijam mejlove sa pitanjima: da li zarađuješ od bloga, posle koliko vremena je moguće dobiti prvu zaradu, kako ostvariti saradnju, koliko je vremena, truda i strpljenja potrebno, odakle crpiti inspiraciju ili kako izbeći loše komentare? Potrudiću se da vam odgovorim na sva ova pitanja. Očekujte duži tekst, ali ako vas ne zanima svaka pojedinost, skačite sa tačke na tačku. :)

1. ZARADA

Ja od pisanja bloga nemam apsolutno nikakvu materijalnu korist. Tačno je da imam dosta pregleda i popriličan broj čitalaca, ali to je nedovoljno i ja sam toga svesna. Verovatno ću jednog dana, ako nastavim uzlaznom putanjom, imati neku nadoknadu za ovo što radim, ali rano je govoriti o tome. Pretpostavljam da je potrebno nekoliko godina ulaganja kako bi se to na neki način vratilo.

Najiskrenije - nemojte da otvarate blog ako vam je zarada primarni cilj. Do nje i onako neće doći tako brzo. Potrebno je mnogo vremena i pre svega mnogo truda, više nego što uopšte i možete da zamislite. Blog treba da otvorite samo ako volite da pišete i ako će to biti vaša oaza mira i slobode. Ako dođe do zarade - još bolje, ali ne opterećujte se time.

2. SARADNJE

Saradnje su super način za dobijanje besplatnih stvari ili čak novca, čime se devojkama na neki način isplaćuje trud koji su uložile u postove. Međutim, ja saradnje ne volim. Za više od godinu dana blogovanja, imala sam svega 2 - 3 saradnje, jer ne želim da se moj blog svede na wish liste, gomilu dobijenog nakita, kozmetike koju moram da recenziram itd. Kao što sam pomenula, ovaj blog je moja oaza mira, mesto na kome pišem sve što mi padne na pamet i sve što mi je interesantno, a saradnje su obaveza! Ti prosto moraš da, ako ih prihvatiš, izađeš u susret zahtevima kompanija, koji ponekad nisu u redu. Okej - nekim devojkama je važno da održavaju saradnje sa stranim kompanijama, prvenstveno jer se na blogu prevashodno bave outfit postovima, a to je način da dobiju garderobu koju će obući i slikati (i to je super), ali koja je svrha konstantnog dobijanja nakita ili nekih drugih sličnih sitnica? Meni je neinteresantno da konstantno zatičem takve postove. Povremeno da, često ne.
Uvek možete da pitate Instagram profile ili strane sajtove za saradnju, ali nemojte to raditi prečesto. Ja, kao čitalac, ne volim to, a sigurna sam da ni drugima nije najinteresantnije.

3. REKLAMIRANJE

Svaki početak je težak. Ne možete da očekujete vrtoglavo visok broj čitalaca za par dana ili par meseci. Ja sam prešla broj od 300 čitalaca, ali blog vodim nešto manje od godinu i po dana, što znači da je staza do ovog broja čitalaca bila duga.
U redu je da ostavljate link svog bloga kada komentarišete tuđe postove, ali jako je ružno da to radite samo kako bi se reklamirali, a ne ispoštovali i iskreno prokomentarisali tuđi post. Gledajte da link ostavljate povremeno, ne uvek, jer je ipak najvažnije pisati kvalitetne postove. Čitaoci, nekako, uvek pronađu put do vašeg bloga.

4. INSPIRACIJA

Mnoge devojke započnu blog jer su pune ideja, a blog je idealno mesto za prenošenje istih. Međutim, te ideje se iskoriste, i šta onda? Pokazali ste omiljene lakove, omiljene komade šminke, svoje rutine, o čemu dalje pisati? Jako je važno da se ne forsirate time da morate, po svaku cenu, izbacivati postove svakog ili svakog drugog dana. Čemu to, ako će svaki drugi post biti tag ili lista želja? Pišite ako treba i jednom nedeljno, ali neka to bude kvalitetno. Motivaciju pronalazite u idejama vaših omiljenih jutjuberki ili blogerki, na Pinterestu, u časopisima, na Instagramu. Pišite nonšalantne postove i komentarišite aktuelne teme. Ideje su svuda oko vas samo ako ste voljni da uložite trud u fotografije i pisanje.

5. FOTOGRAFIJE

Što bolje fotografije imate (uz kvalitetan tekst), to ćete privući veći broj čitalaca. Međutim, važno je napomenuti da dobre fotografije ne prave samo profesionalni fotoaparati. Važna je svetlost, dobra podloga i nešto dara koji prirodno imate ili nemate. Ja imam poluprofesionalni fotoaparat koji pravi stvarno dobre fotografije. Međutim, nisam ga oduvek imala. Pre njega sam fotografisala telefonom. Gotovo svi imamo telefone od bar 5 mp, a ta kamera može da napravi pristojne fotografije. Uvek slikajte na dnevnoj svetlosti, odaberite svetliju podlogu, dodajte malo efekata kako bi fotografija bila svetlija i spremna je za blog!


6. TRUD I VREME

Morate da budete svesni da blog iziskuje MNOGO truda. Od kada ga intenzivno pišem, svakog dana radim nešto. Ili fotografišem, ili pišem, ili popunjavam planer idejama. Slikam sve obroke koji lepo izgledaju. Gde god da idem, idem sa mišlju da ću o tom mestu možda pisati na blogu, pa mi trebaju fotografije. Vijam drugarice da me slikaju i tako u nedogled... Nekada satima pišem neki duži post, jer želim da bude što bolji. Nekada satima editujem fotografije jer želim da budu što bolje. Kada uz sve to dodate druge obaveze, školske ili vanškolske koje imate, dan vam traje mnogo kraće nego što bi vam trebalo.

8. LOŠI KOMENTARI

Njih nećete moći da izbegnete. Jednostavno je - nismo svi isti i ne dopadaju nam se iste stvari. Postoje oni ljudi koji zaobiđu vaš blog jer nije u sferi njihovih interesovanja, a postoje i oni koji vas hejtuju jer su besposleni, ljubomorni ili neispunjeni. Ja sam, naravno, imala loših komentara. Neke sam ignorisala, na neke sam odgovorila... Većinu je najbolje ignorisati ili izbrisati. To nije kukavičluk, samo pokazujete da vas tuđa, loša mišljenja, i destruktivne kritike, ne interesuju. Nemojte da vas takvi komentari obeshrabre. Bilo ih je i biće ih, to je sasvim okej i samo dokazuje da je vaš rad zapažen.

9. FINANSIJSKA ULAGANJA

Jako je teško voditi blog ako niste spremni da finansijski ulažete u njega. Prosto je neophodno probati neki novi proizvod, kupiti neke nove komade odeće za fotografisanje, kupiti hranu koja će lepo izgledati na slici itd. Sve je to na teretu roditelja, jer nam oni daju džeparac i uopšte novac za kupovinu stvari koje su nam potrebne. Morate da uvedete roditelje u ono što radite kako bi znali zbog čega nešto kupujete češće i više nego do tada. Naravno, ovo se odnosi na nas tinejdžerke, koje idemo u školu i prosto živimo od onoga što nam roditelji daju.

10. PODRŠKA RODITELJA I PRIJATELJA

Kao što sam već pomenula, roditelji nas u najvećoj meri finansijski podržavaju, ali pre svega nam je važna njihova moralna podrška. Važno je da znaju šta to radimo, koliko nam je to važno, važno je da prate ono što radimo itd. Prijatelji tu takođe zauzimaju važno mesto. Moji prijatelji čitaju moj blog, slikaju me kada je potrebno, imaju razumevanja kada ja nešto moram da slikam dok smo zajedno, upućuju mi konstruktivne kritike itd.


Nadam se da sam napisala sve što je neophodno. Naravno, napomenuću da ja nisam veliki i profesionalni bloger, ne zarađujem od ovoga što radim i ovo su samo moji saveti na osnovu dosadašnjeg iskustva. Nadam se da će početnicima biti od pomoći, jer bih to iskreno volela i to je zapravo najveći cilj pisanja ovog posta. :) 

Do pre par meseci, lista mojih omiljenih jela glasila je ovako: na prvom mestu pica, na drugom opet pica, na trećem sve sa roštilja, na četvrtom sendviči (sa što više priloga), na petom sve vrste grickalica. Jela sam sve, a najmanje zdravu hranu. Moja pokojna baka bila je žena od preko 100 kg. Kuvala je i mesila od jutra do mraka. Jela sam sve - od kuvanih jela, do mesa, kolača i peciva. Sve u umerenim količinama. Pored fantastičnih jela koja nam je pravila, nije bilo neophodno jesti kupovne grickalice ili slatkiše. Kada nas je napustila, kuhinja je ostala pusta.
Mama je zaposlena žena koja nam sprema jela koja mogu da se podgreju i jedu više dana. Kada mi takva jela dosade, a od srednje škole je to postalo vrlo česta pojava, najela bih se grickalica, pojela sendvič ili pljeskavicu i tako često menjala sve dnevne obroke. Nezdrava hrana uticala je na mene, moj organizam i donekle na moj izgled. Krajem jula počela sam zdravo da se hranim i sada ne mogu da zamislim da sve pomenute stvari jedem svakodnevno, posebno ne u prekomernim količinama. S vremena na vreme pojedem i picu, i pitu, i sendvič, ali uzevši u obzir da sam to nekada radila svakoga dana - napravila sam drastičnu promenu. Pica je i dalje moje omiljeno jelo, meso takođe obožavam, o krompirićima da ne govorim, i sve to jedem, ali mnogo manje. Hleb skoro uopšte ne jedem, grickalice sam teškom mukom skroz izbacila iz ishrane, slatkiše i onako nikada nisam volela, a sokove ne pijem niti mi nedostaju. Peciva su i dalje tu, pojedem i kolač ili parče torte, ali opet kažem - ne preterujem. :) Bila sam karakter i sada su sve integralne stvari prosto nešto na šta sam navikla i što volim da jedem. Ispod pogledajte čime se to najčešće hranim i ako želite da smršate ili iz bilo kog razloga izmenite svoj način ishrane, slobodno ih probajte ili češće jedite, jer su jako ukusne.


Jednako volim Tonus štanglice i pločice sa lanom. Možda deluju da su bezukusne i ružne, ali ja obožavam da ih jedem i one mi prosto predstavljaju zamenu za hleb. :)


I pre nego što sam počela da se hranim zdravije, uvek sam volela integralne keksiće. Integrino jedem skoro svakoga dana, deo je dnevne rutine u mojoj ishrani. :)

Integrino musli je nedavno izašao i toplo vam preporučujem da ga probate. Ja inače nisam preterani ljubitelj muslija, ali ovaj mi se stvarno sviđa! Sadrži komadiće čokolade i krupne lešnike. Ja ga pravim sa mlekom jer mi je tako najlepše, ali možete ga jesti i sa jogurtom, čajem, sokom...



Voće jedem svakoga dana. Pojedem po jednu bananu ili još češće jabuku, i nekoliko mandarina, koje mi posebno prijaju u ovo doba godine... Keksići koje možete da vidite na slici mogu da se pronađu u Zdravoj hrani, u pitanju su integralni keksići sa cimetom. Jedem ih uz čaj i stvarno su ukusni. :)


Nisam sigurna koliko Dukatos spada u zdravu hranu, ali ja sve voćne jogurte smatram zdravim. :D
Najviše volim Dukatos sa jagodom i ananasom i marakujom. Probala sam novi, sa limunom, kolačom i medom, i nije me preterano oduševio. :)

Da li se hranite zdravo? 
Koje su, od namirnica koje se smatraju zdravim, vama među omiljenima?

Sajam knjiga je jedan od meni omiljenih događaja u godini. Istina, ne volim gužvu i svake godine spavam duplo više nego inače kada se vratim kući, ali toliko knjiga na jednom mestu... to je nešto posebno! :) Prošle godine sam išla sa školom, na školski dan, i bilo je stvarno mnogo posetilaca. Ove godine sam išla u subotu i bilo je bar duplo više ljudi. Stvarno sam želela da upoznam nekoliko osoba sa kojima sam u kontaktu preko interneta, ali u svoj toj gužvi to nije bilo moguće. Gledala sam samo da ne 'izgubim' prijatelje sa kojima sam došla, jer bi se posle verovatno teško pronašli. 

 Prošle godine sam došla kući sa 15-ak knjiga koje sam teškom mukom dovukla, pa sam rešila da ove godine kupim manje, prvenstveno jer nisam u blizini Beograda, ne mogu da dolazim više dana, a ne mogu da se mučim sa kesama praktično pola tog dana, do ulaska u autobus. Na kraju sam izabrala 6 knjiga, koje ćete moći da vidite nakon ovog teksta. 

Ono što je obeležilo subotu na Sajmu knjiga, jeste potpisivanje Zoranine knjige. Ja sam bila jedna od onih (ludih) osoba koja je čekala čitavu večnost kako bi dobila potpis. Moja drugarica je žarko želela da se slika sa Zoranom, pa sam zajedno sa njom, da ne bude sama, stala u red misleći da će to brzo proći i da ćemo za pola sata završiti. Međutim, to se oteglo. Bilo je devojčica od 10 godina, pa žena do 50 godina. Svi su se gurali, udarali, vrištali, bilo je neopisivo vruće, ljudi iz Vulkana su delili vode i sokove... Došlo mi je da izađem iz te kolone brže bolje. Međutim, nije bilo moguće provući se, a i verovatno bi mi bilo žao što sam odustala nakon dva sata čekanja. U red sam stala u pola 1, a u 3 sam se slikala sa njom  (dobila sam masnice na rukama, kuk me je boleo dva dana - u prevodu - jedno od najgorih iskustava!). I dalje se divim sebi na strpljenju... U 4 smo krenuli iz Beograda, tako da sam praktično imala sat i po vremena pre čekanja u redu za kupovinu knjiga, a onih drugih sat vremena kasnije sam iskoristila da popijem kafu.

Ono što ne volim na Sajmu knjiga, jeste to što je jako teško provući se do štandova zbog gužve. Potrebno je sačekati bar 5 do 10 minuta da neko ispred završi sa razgledanjem ili kupovinom kako bi prišao i pogledao ono što tebe zanima. Sem toga, nije bilo mnogo akcija i mislim da su knjige u Laguni generalno najskuplje, iako je izbor stvarno odličan! U Vulkanu sam, kao i uvek, kupila najviše knjiga. Oni imaju super akcije, tipa 3 knjige za manje od 1.000 dinara. Koristila sam i Vulkanovu karticu i dobila popuste od bar 100 ili više dinara. Nisam obišla mnogo štandova, a znam da je npr. Urban Reads super i da su knjige bile po 600 dinara, tako da mi je žao što ga nisam posetila. No, nema veze, sledeće godine ispravljamo grešku. :)
Da vas ne davim više, pogledajte šta sam ja to kupila.

Zorannah - Fashion & Style

Zoi Sag - Online devojka

Miranda Dikinson - Kad ljubav pozove

Lusi Dilon - Usamljena srca

Dž. Kener - Oslobodi me i Uzmi me

Sem Zoranine, od kupljenih knjiga sam pročitala i 'Onlajn devojku'. Imate pravo, knjiga je sjajna! Motivisala me je i zabavila, brzo se čita i pruža neke važne pouke, posebno za nas koji smo vrlo aktivni u onlajn svetu. O ostalim knjigama ne mogu mnogo da vam kažem - ukoliko budem smatrala za shodno da vam neku preporučim, čitaćete o njoj na blogu. :)

Da li ste bili na Sajmu knjiga i kakvi su vaši utisci?

Kao što već i ptice na grani znaju, Zorannah je izdala svoju prvu knjigu. Knjigu koja je digla najveću prašinu i koja je izazvala buru, što dobrih, što loših komentara. Pre nego što iznesem svoje mišljenje, najpre ću reći da sam ja jedna krajnje pozitivna osoba. Ne volim da kritikujem druge i u svemu pronalazim nešto lepo. Nikada u životu nisam napisala negativan komentar na internetu, čak ni uživo nikada nisam bila zlonamerna ni prema kome. Jednostavno je - ne volim negativnost, lažno moralisanje i pametovanje. Takva sam. Možda moje ulepšavanje stvari iz običnog života nekome smeta, ali pozitivne misli rađaju pozitivne ideje i pozitivne stavove. Žao mi je što se tuđi trud, kakav god on bio, često nipodištava. Jake osobe na to zažmure, a slabe se često obeshrabre. 

Zorana je, iz mog ugla, jedna jaka devojka. Naizgled, ona putuje, zabavlja se, ima mnogo novca koji izdvaja za skupu šminku i lepu odeću, ali zašto se ne udubite u razmišljanje, zašto sve gledate toliko površno? Ona možda ima sve to i možda materijalno sebi može mnogo toga da priušti, ali to ne znači da je ispunjena i u potpunosti zadovoljna svojim životom. Isto kao što i mi imamo svoje probleme, tako ih ima i ona. Svi koji je pratite, vrlo dobro znate šta joj se izdešavalo u prethodnih par meseci. Ona je iz toga izašla relativno jaka i nastavila da radi ono što voli i ono od čega praktično preživljava, 

Svetlucava tirkizno - roze knjiga, prirodno, privukla je sve njene verne pratioce, pa tako i mene. Želim da naglasim sledeće: ja nisam zaluđena Zoranom. Ne gledam sve njene videe, niti čitam sve njene postove. Na jednom blogu sam naišla na stav osobe koja tvrdi da Zoraninu knjigu čitaju samo desetogodišnje devojčice koje zapravo nikada nisu pročitale nijednu knjigu. Čemu generalizovanje? Ako je neko pročitao na stotine knjiga, onda sam to ja. Bilo je tu raznih žanrova, raznih stilova i raznih pisaca. Nisam ograničena samo zato što se i ta knjiga našla na mojoj polici. Želela sam da vidim da li knjiga opravdava svoju cenu, šta se u njoj nalazi i zbog čega se, zaboga, podigla tolika fama!

Kao što sam i očekivala, knjiga ima svoje dobre i svoje loše strane. Predočiću vam ih.

DOBRE STRANE:

1. Vrlo je kvalitetno odrađena, u smislu debljine stranica;

2. Privlačna na izgled;

3. Ima dobre savete, što modne, što životne;

4. Motiviše;

5. Saznajemo mnogo o njoj, a ko je obožava, njemu je to najidealnije. 

LOŠE STRANE:

1. Cena ne opravdava sadržaj knjige;

2. Veliki broj fotografija;

3. Malo teksta;

4. Sadrži neke sasvim nepotrebne stvari, kojima nije mesto u knjizi (npr. u koje vreme postaviti sliku na društvene mreže kako bi imala najviše lajkova ili kako napraviti dobar selfi).

Pre nego što kupite knjigu i izjasnite se kako ste razočarani, ili još gore, ne kupite je a tvrdite da je to samo bezvredna slikovnica, uzmite u obzir da to nije roman. Nije interesantna priča o drugom liku. Zorana nije Ivo Andrić, Meša Selimović, Džejn Ostin ili bilo koji drugi pisac sjajnih dela koja traju decenijama. To je život iz njenog ugla, ono što je ona naučila, ono čemu ona teži. Šteta što je, u moru divnih knjiga, ona jedna od najprodavanijih na ovogodišnjem Sajmu knjiga, ali to ne znači da je loša i da nije poučna, samo zato što ju je napisala jedna Zorannah. To znači da je uspela da onim što radi zainteresuje ljude da kupe tu knjigu. Možda se sve promenilo, zapravo svi znamo da jeste. Promenile su se vrednosti u odnosu na decenije iza nas, ali to prosto moramo da prihvatimo. Niko nije primoran da kupi njenu knjigu, ali ni da komentariše ako je nije pročitao ili ako generalno ne zna ništa o njoj.
Ja Zorani želim puno uspeha u životu - i na privatnom i na poslovnom planu. Nadam se da će jednog dana iz njenog pera nastati autobiografija, jer je njen život ipak protkan lepim i manje lepim trenucima, jednako vrednim pažnje. :) Možda sam vas udavila ovim dugim tekstom, ali imala sam potrebu da iznesem svoje mišljenje, jer mi je žao što su ljudi postali toliko zlobni da ne praštaju tuđi uspeh...