Kada sam, krajem septembra, saznala da sam prva ispod crte i da samim tim nisam primljena u studentski dom, moj mali svet se nakratko srušio. Sanjala sam o domskom životu, o prijateljstvima koja se tamo sklapaju, o brojnim dogodovštinama i avanturama koje me tek očekuju. Okej, Anja, život je za tebe pripremio nešto drugo. Živećeš u stanu. Ko zna zašto je to dobro, razmišljala sam. Međutim, dve nedelje kasnije, jedna devojka je odustala od doma, a ja sam pozvana. E, tu otpočinje moja mala avantura i, kako mama kaže, najlepši period u životu.



Kada me malčice naljuti, moja cimerka postaje Tatjana, ali je uglavnom Taca! Ona je iz Bajine Bašte i naraste kao kvasac na sam pomen svog rodnog mesta. Pitate se, verovatno, kako je ona, iz planinskih krajeva, odlučila da dođe u našu voljenu ravnicu? Eh, to je long story. Nije uspela da se zaljubi u Novi Sad na prvi pogled, zapravo joj je trebalo nekoliko meseci, ali je situacija sada drugačija. Naše cimerstvo je, kako volimo da kažemo, bilo čista sudbina! Sećam se tog sparnog oktobarskog dana, kada sam posle tri duga sata u zdravstvenom centru konačno obavila sve preglede, sela na klupu i vagala da li da odmah predam dokumentaciju ili da to uradim sutra. Odlučila sam, neću odlagati, idem odmah. Prvo sam lutala naokolo. Nisam imala pojma gde treba da odem i šta treba da uradim. 'Ajde Anja, nisi nesposobna, pitaj nekoga. I tako, završih ja kod portira u A krilu, koji me uputi u B krilo kod upravnika. Okej, pola posla obavljeno. U B krilu nije bilo portira, pa sam krenula u pravcu koji mi je delovao logično. Dođoh ispred kancelarije na kojoj piše ''stručni pomagač''. Pa šta im sad to znači? Da li je to upravnikova kancelarija? Koga sada da pitam? Da li da uđem? Da li da se vratim? Okrenula sam se i ponovo marširala tim dugačkim hodnikom. Na pola puta sam srela Tacu, a kroz glavu mi je prošlo da je odnekud sigurno poznajem. Izvini, da li znaš gde je upravnikova kancelarija?, pitala sam je. Znam, to je ona na kraju hodnika, i ja sam krenula tamo, odgovorila mi je. Deluješ mi poznato. Mislim da idemo na isti smer. Srpska književnost, prva godina, je l' tako?, pitah je. Ispostavilo se da zaista idemo na isti smer, ali se u te prve dve - tri nedelje nismo upoznale. I tako, uđosmo u kancelariju. Negodovao je upravnik što smo ušle zajedno, ali smo ostale tu gde smo i ispopunjavale dokumenta. Da li se vas dve poznajete?, pitao nas je. Ne, tek smo se upoznale, ali idemo na isti smer, rekosmo mu. Pa, hoćete li da budete u istoj sobi?, nastavi. Pogledale smo se i rekle pa što da ne? I tako je, nekoliko dana kasnije, kada smo se obe uselile, počela naša priča...


Znate, neke osobe se već posle sat vremena u istoj prostoriji posvađaju i nađu gomilu mana onoj drugoj. Plašila sam se da će tako biti i sa nama. Ipak smo Taca i ja gotovo 24h osuđene jedna na drugu. Ista prostorija, ista predavanja, isto gradivo. Ubrzo sam shvatila da problema u tom smislu neće biti. Još u decembru smo se dogovorile koje ćemo predmeti učiti, šta ćemo i kada polagati i čvrsto smo se držale toga. Pre par dana smo dale poslednji ispit iz prvog semestra i strašno smo ponosne jedna na drugu. Uskladile smo bioritam, navike i potrebe. Osim što zaista lepo funkcionišemo kao cimerke i koleginice, postale smo baš bliske drugarice! Često, iz šale, kažem da trenutno bolje poznajem nju, njene navike i potrebe, nego što je to slučaj sa porodicom sa kojom sam provela čitav svoj život! Kada slušam drugarice i njihove probleme sa cimerkama, stvarno sam srećna što sam naišla na Tacu i što imamo tako lep odnos!


Što se tiče samog doma, mi smo u Bajiću. To je najveći studentski dom u Novom Sadu. U njemu živi preko 750 studenata, podeljenih u dva krila. Sve domske sobe su dvokrevetne. U jednom ulazu, tj. kvartu postoje dve sobe, kuhinja i kupatilo. Tuš kabinu delimo sa kvartom pored (ona deli naša kupatila), tako da se nas osmoro kupamo na istom mestu. Znam, i meni je u početku delovalo jezivo, ali je zapravo okej. Ne smetamo jedni drugima, jer se prosto zadesi da svi želimo da se kupamo u različito vreme. Dva lavaboa i WC šolju delimo nas četvoro iz istog kvarta. Jedna docimerka nam je drugarica, Sofija, koja takođe ide na isti smer sa nama. To je najluđa osoba na svetu i provodimo dobar deo dana sa njom. Ona ne provodi toliko vremena u domu, ali kada je tu, dođe nam kao treća cimerka. Druga docimerka je devojka koja završava faks, tako da smo je videli svega nekoliko puta, i to na dan - dva, u ovih nekoliko meseci.






Pretpostavljam da vas najviše zanima kakva je atmosfera, da li je suviše bučno i da li je uopšte moguće učiti u domu. Ko voli žurke - on će ih u domu i pronaći. Ja, na primer, ne volim žurke i glasnu muziku i u ovih 6 meseci nisam imala problema sa tim da me je buka ometala. Na spratu je, zapravo, vrlo tiho, a muzika se čuje samo u okviru kvarta u kome se ona pušta ili eventualno u kvartu pored. Nisam sigurna kako je na drugim spratovima, ali verujem da je svugde isto ili slično. Što se tiče učenja, Taca i ja lepo funkcionišemo jer učimo isto gradivo i vrlo često ponavljamo zajedno i propitujemo jedna drugu. Ne znam kako bih funkcionisala da je sa mnom cimerka sa drugog faksa i smera, ali pretpostavljam da bih se takođe prilagodila. Na svakom spratu u domu postoji čitaonica, tako da i tamo može da se uči, mada je ja ne volim. Ta tišina koja tamo vlada, okretanje stranica i prisustvo popriličnog broja ljudi koji uče mi prosto ne prija.




PREDNOSTI ŽIVOTA U DOMU:

1. BLIZINA. Menza je praktično ispod doma i potrebno je samo sići sa sprata i uleteti u nju, a faks je udaljen nekih 5 minuta. Dakle, ne moramo da ustajemo prerano ili da krećemo pola sata ranije, kakav je slučaj sa mnogima koji do faksa moraju da dođu gradskim autobusom.

2. POVOLJNOST. Mesečno ga plaćamo 1.430 dinara, što je zaista ništa u poređenju sa stanom, gde je kirija uglavnom od 120 evra pa naviše, a tu su i računi od bar 5.000 dinara.

3. PRIJATELJSTVA. Upoznavanje ljudi sa istog ili sličnog smera, koji sa vama mogu da podele svoja iskustva, upoznavanje ljudi koji nisu sa vašeg smera, ali su interesantni i kao stvoreni za zabavu itd.

4. DOM TE PROMENI. Kada kažem promeni, mislim na to da naučiš da se prilagođavaš, da deliš, da poštuješ tuđe potrebe, da ceniš ono što imaš, da ne tražiš previše...

MANE ŽIVOTA U DOMU:

1. MALO PRIVATNOSTI. Domska soba ima svega nekoliko kvadrata i teško je imati privatnost kada ste u njoj sa još jednom osobom. Posebno ako je to osoba sa kojom ne komunicirate previše i sa kojom nemate mnogo zajedničkih stvari.

2. TEŽE JE UČITI. U istoj sobi se nalazi još jedna osoba koja želi da uči, a kako ste u 99% slučajeva sa drugačijih fakulteta i smerova, vaše gradivo se totalno razlikuje. Najteže je onima koji su navikli da uče naglas.

3. PRAKTIČNO SI OSUĐEN NA MENZU. Ljudi u stanu imaju super funkcionalne kuhinje, sa šporetima, gde sebi mogu da spreme i ispeku šta god žele, dok mi imamo jedan mali rešo na kome možemo da skuvamo kafu ili da eventualno podgrejemo hranu koju smo doneli od kuće. Zato, hteli - ne hteli, moramo da se hranimo u menzi ako ne želimo da živimo na suvoj hrani.

Mnoge stvari utiču na to da li će vam u domu biti lepo ili ne, ali smatram da svako treba da proba da živi u njemu bar neko vreme. Nekome će se dopasti, nekome ne, ali lepo kažu: ko nije živeo u studentskom domu, taj i ne zna šta je studentski život. :)