27. август 2016.

STORYTIME: Izgubljena na njivi?!

U poslednje vreme vrlo često gledam storytime videe na YouTubu. Smejem se kao luda i ne mogu da verujem kroz kakve su sve stvari ljudi prošli. Gledajući sve te silne videe, došla sam na ideju da i ja povremeno napišem neku priču iz svog života. U ovom momentu ne mogu da ih se setim mnogo, ali kada se kroz priču sa drugaricama ili roditeljima podsetim neke, ili kada mi se neka desi, rado ću je podeliti sa vama. :) Današnja priča je jedna od najluđih u mom životu. Ona se desila pre otprilike dva meseca i čini mi se da ću je pamtiti do kraja života. Ceo taj dan mi i dalje deluje neverovatno! Iako možda ne delujem tako, celokupno društvo bi me opisalo kao nekoga ko je pravi baksuz i ko uvek nasmejava sve oko sebe. To nije izostalo ni ovoga puta... 


Moje društvo svake godine, od kada smo krenuli u srednju školu, radi sezonske poslove. Znate već - metlice, korov, maline, paradajz, krastavci, paprike - šta god da je dostupno u toku leta. Putuje se svakodnevno autobusom, a dnevnice su između 1.000 i 1.500 dinara, u zavisnosti od toga koji se posao obavlja, gde i koliko se sati radi. Prethodnih godina nisam imala želju da im se pridružim. Imam zaista veliki problem sa alergijama i to me je najviše sprečavalo. Između ostalog, alergična sam na sunce, polen korova i polen trava, ukratko na sve što postoji na njivi. Pored toga, roditelji su mi uvek govorili da mi ništa ne nedostaje i da nije potrebno da radim sezonske poslove, osim ako to ne želim. Nisam želela, pa sam leta provodila odmarajući se i razonodeći se, dok su one radile bar dvadesetak dana i dobijale sasvim lepu sumu novca.


Znate i sami da sam ove godine jun provela učeći i spremajući se za prijemni. Nisam učila po ceo dan, daleko od toga, ali su učili i svi moji prijatelji, pa sam vrlo retko izlazila iz kuće. Ja jesam kućna muva, tj. volim kada sam u kući, ali kada ste danima zatvoreni sa članovima porodice, zna da bude poprilično naporno i da vam stvori dodatnu nervozu. Par dana pre prijemnog, dok sam šetala sa drugaricom, ona mi je rekla da za dva dana kreće u metlice. Ne znam šta mi se desilo u tom momentu, verovatno sam bila previše umno izmorena, rekla sam joj da bih i ja želela da idem. Prvo se smejala i nije verovala, jer niko ne može da me zamisli u tome, a sutradan je otišla sa mnom do Kineza da kupim kabanicu, do prodavnice da kupim vodu i generalno neke sitnice koje su mi bile potrebne. Bila sam jako uzbuđena i jedva sam čekala da se oprobam u tome! Te večeri (bio je ponedeljak) me je pozvala i rekla da se ide u jedno mesto koje je udaljeno oko sat vremena vožnje i da se ide u sredu (a meni je u četvrtak bio prijemni), pa ako i dalje želim, okej. Meni je sve to na prvi pogled delovalo okej, sat vremena manje - više, taman da se odmorim od učenja. Kada sam ispričala mami za svoju ideju, ona mi je rekla da misli da to nije pametno, jer imam prijemni dan posle toga i da nije sigurna kako ću se osećati, da li ću biti odmorna i naspavana itd. Predložila mi je da taj dan iskoristim malo za ponavljanje gradiva, malo za odmor, a da već u petak krenem da radim. Naravno, ja sam previše tvrdoglava i ako sam odlučila da idem u sredu - ići ću. Kraj priče.


Noć pre metlica bukvalno nisam sklopila oči. Kretalo se u 04:30, tako da sam već oko 04:15 morala da krenem od kuće. Kako sam navikla da u to vreme tek legnem, nije bilo teoretske šanse da zaspim. Obukla sam helanke, neku maminu staru majicu, duboke patike koje više ne nosim, ponela sam ranac sa kabanicom, vodom i sendvičom. Napolju je bio mrkli mrak. Ubrzo se pojavila i moja drugarica i otišle smo do mesta gde se čeka autobus. Autobus je bio krcat, bukvalno. Putovali smo sigurno i više od sat vremena, a onda smo izašli iz autobusa i obukli kabanice. Fora je što je moja kabanica bila neon roze. Uz to sam nosila roze Nike patike (meni su stare, ali su tamo delovale novo kada sam videla šta drugi nose). Imala sam i roze ranac, pa možete da me zamislite tako obučenu na njivi, dok svi nose gumene čizme, stare kabanice i najstariju odeću. Drugarice su se zezale sa mnom, a i ja sam se zezala na svoj račun kada sam videla gde se zaista nalazim. Naime, da bi došli do te njive, morali smo da prođemo kroz enormnu količinu blata! To ne možete ni da zamislite dok ne vidite. Bukvalno smo jedva dizali noge od blata, ono nam je bilo po patikama i čizmama i bilo je zaista teško hodati. Roze patike su uskoro postale crne. :D 


Kada smo raspoređeni po redovima, brzo sam pitala drugaricu: 'Mico, a šta su metlice, šta ja sad treba da radim?' Priznajem - guglala sam: 'Kako se beru metlice?' i dan danas se svi sprdaju sa mnom zbog toga, ali prijatelj Google mi nije dao detaljno objašnjenje, pa mi je Mica pokazala šta su zaista metlice i brzo sam shvatila šta treba da radim. Ja nisam imala iskustva sa tim, ali videla sam da svi negoduju jer je oluja srušila kukuruz i ništa nije bilo ravno i ujednačeno, već polegnuto, te smo se teško snalazili. Ipak, fino sam radila od 6 do 9, kada sam osetila da mi se vrti u glavi. Imala sam kačket i kabanicu i do tog momenta se nisam osećala loše, ali onda mi se u jednom momentu zacrnilo pred očima i kada me je Mica pitala: 'Anjo, jesi dobro?', rekla sam joj da nisam. Brzo je potrčala ka meni, dala mi je da popijem malo vode i pozvala je ženu koja nas kontroliše. Sela sam na kratko, došla k sebi i rekla sam da mogu da nastavim, da se dobro osećam. Međutim, nisam izdržala ni 10 minuta, a već mi se ponovo vrtelo u glavi i osećala sam se kao da ću se svakog trenutka onesvestiti. Ponovo sam sela, popila malo vode, ali nisam mogla da izdržim, pa su ponovo pozvale tu ženu. Ona mi je rekla da treba da izađem iz reda i da odem u autobus, jer to očigledno nije za mene. Pomogla mi je da se probijem jer sam bukvalno krivudala kroz onaj kukuruz koliko sam se loše osećala. Pozvala je vozača i rekla mu da me je poslala u autobus jer mi nije dobro. Uzela sam ranac i krenula putem kojim smo došli, očekujući da je odmah tu autobus i da ću moći da sednem i da dođem k sebi. 


Kada sam došla do kraja tog puta, videla sam dva autobusa. Jedan je bio baš star, a drugi je delovao sličan onome kojim smo došli. Iskreno, uopšte se nisam sećala kakav je bio naš autobus i šta je na njemu pisalo, pa sam rešila da uđem u taj koji mi je delovao prihvatljivo. Moram da priznam, bilo mi je neobično kada sam videla da nema vozača, jer mu je rečeno da me dočeka, ali sam bez obzira na to ušla unutra, sela, popila malo vode, pojela nešto malo sendviča i zažmurila. U nekom momentu mi je već bilo čudno što nema žive duše. Izašla sam iz autobusa, krenula sam ka onom starijem i pitala sam vozača odakle vozi. Skontala sam da to nije onaj koji mi treba, pa sam se ponovo vratila u prvi bus. Odlučila sam da skinem kabanicu i kada sam podigla rukave majice, videla sam da mi je alergija izašla po celim rukama. Bile su crvene, pekle su me i svrbele. Takođe me je jako svrbeo vrat i počela sam da plačem, jer sam se osećala veoma, veoma loše. Ono što me je ubijalo, jeste činjenica da nisam ponela mobilni telefon. Drugarica mi je rekla da tamo lako mogu da ga izgubim ili može neko da mi ga ukrade, pa sam odlučila da ga ostavim kod kuće. Nisam mogla da se javim mami, nisam mogla da pozovem apsolutno nikoga. Nije bilo nijedne osobe u blizini i osećaj je bio grozan. To je njiva, praktično nema ničega oko mene, a ja sam sama i u alergijama... bezizlazna situacija. 


Pošto sam plakala nekih 15-ak minuta i pokušavala da u autobusu pronađem sat, pošto nisam znala čak ni koliko je sati, odustala sam i vratila sam se na sedište, naslonila se na prozor i zažmurila, pokušavajući da zaspim. Ne znam koliko je vremena prošlo, pretpostavljam ne više od 10 - 15 minuta, u autobus je ušla jedna devojka i pitala me da li sam ja osoba koje se izgubila. Bila sam začuđena, dok mi nije objasnila da me SVI traže. U tom momentu nisam znala da li da se smejem ili da plačem. :D Bilo mi je drago što konačno vidim živo biće, ali bila sam skroz zbunjena jer nisam znala šta se dešava. Utom se pojavila ta žena koja nas kontroliše i bila je izbezumljena. Dok sam ja bila u pogrešnom busu, ona je zvala vozača, rekao joj je da me nema, pa se jadna žena uplašila da sam negde pala ili da mi se nešto dogodilo. Odvela me je u pravi bus i ne znam kome je više laknulo - meni ili njoj. :D


Dok sam prilazila pravom busu, videla sam druga sa kojima sam išla u osnovnu školu. I on isto pati od alergija i morao je da se vrati u bus pošto je izgubio tabletu koju pije kada mu se to desi. Osećala sam da me je sunce konačno ogrejalo. Em što sam sada u pravom busu, em što nisam sama, em što je tu drug koga stvarno mnogo volim. Odmah da kažem - naš autobus je bio toliko daleko i bio je toliko zavučen, da niko živi ne bi mogao da ga nađe, pa me i ne čudi što sam se izgubila. :D Konačno sam pronašla vezu sa svetom, drug mi je dao telefon i pozvala sam mamu da joj ispričam šta mi se desilo. Ona je pretpostavljala da će se tako nešto dogoditi, ali se baš zabrinula... I tako smo nas dvoje (+ vozač) proveli u autobusu gotovo ceo dan. Trebalo je da se radi do 2, ali smo na kraju krenuli oko pola 5, što je van svake pameti. Kada smo izašle iz busa, drugarica i ja smo izgledale očajno. Ona od rada ceo dan, a ja sam bila sva u alergijama i previše iscrpljena. Njen tata je došao po nas i odbacio me je kući.


Kući sam došla oko 6, mrtva. Odmah sam se okupala, jela i uzela knjige da ponavljam, pošto mi je narednog dana bio prijemni. Namazala sam se kremom i pokušavala da dođem k sebi i da još jednom svarim čitav taj dan. Bila sam jako umorna jer prethodne noći uopšte nisam spavala, a znala sam da moram još malo da ponovim gradivo. Sačekala sam mamu da dođe sa posla, malo sam popričala sa njom, još malo se isplakala (ovoga puta zbog prijemnog) i oko 10 sam otišla u krevet i ne znam da li mi je bilo potrebno više od 2 minuta da zaspim. Neću pričati o tome kako su me sutra na faksu svi pitali šta mi je sa rukama (ne zaboravimo da te ljude vidim prvi put u životu :D), a ja sam izgledala kao da me je neko tek pretukao. :D


To se desilo pre dva meseca, a od tada, kad god se vidim sa prijateljima, bar jednom se dotaknemo te teme i smejemo se kao nenormalni. Postala sam predmet sprdnje zbog guglanja o tome kako se beru metlice, zbog svog 'njiva outfita' i zbog toga što sam se izgubila, ali majke mi, i sama sebi se smejem. :D Tada sam bila očajna i dan mi je bio strašan, ali sada mi je sve presmešno! To iskustvo me je naučilo sam da svugde sa sobom nosim telefon i da njiva prosto nije za mene. Kako mama kaže: 'Drži se ti piskaranja i blogovanja'. :D 

28 коментара:

  1. Jaojj Anjice moraš češće pisati postove na ovu temu. Sve ovo mi je jako zanimljivo, ali i pomalo smešno moram da priznam iako znam da ne bih trebala da se smejem tuđoj nesreći, hahahahha. Ko zna kako bih se ja snašla u takvoj situaciji, sigurno bih dobila nekakav panični napad. :D <3

    ОдговориИзбриши
  2. Ovo je tako dobra ideja za post haha,jako divno si to opisala i baš je zanimljivo.Oprosti,ali eto baš sam se lijepo nasmijala iako to nije lijepo,jel.Uglavnom jedva čekam još jedan ovakav post to je sigurno ! :)

    ОдговориИзбриши
  3. Odličan post. Pretplati se na moj blog, uzvraćam. Nova sam na blogu. https://enotes10.blogspot.ba

    ОдговориИзбриши
  4. Jooj, znam da nije okej, ali umrla sam na ovaj post. 😂 Stvarno prezanimljivo. Mogu samo da zamislim kako si se osećala u toj situaciji...

    http://introverted-dreamer.blogspot.rs/

    ОдговориИзбриши
  5. Definiotivno zelim jos jedan ovakak post u skorije vreme! Bas sam uzivala citajuci ga xD
    Inace, ja kada sam bila u Somboru kod sestre, ona kaze da njen brat i njegovo drustvo, posto su stariji, idu leti da rade u metlice. Trebalo joj je jako puno vremena da mi objasni sta je to zapravo :D
    Teen Queen

    ОдговориИзбриши
  6. Prezanimljiva je priča i moram priznati da je i meni smiješna tvoja Google pretraga 😂😂😂😂

    ilvasworld.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  7. preoriginalan post. bravo!

    ОдговориИзбриши
  8. Anja je jedina blogerka koja redovno izbacuje postove, ima preoriginalne i prekvalitetne postove, sve slike savšene. <3

    ОдговориИзбриши
  9. Cijelim procesom čitanja ovog posta sam se osjećala tužno zbog tebe što ti se to desilo i onda sam se na kraju počela jako smijati kada si napisala da si se isplakala još zbog prijemnog i da ti je mama rekla da se držiš blogovanja (kraljica je) hahaaha.
    Mislim da bi češće trebala raditi ovakve postove, baš mi je bilo zanimljivo čitati ga.
    :) <3

    Vildana from Living Like V & Stalia Is BAE

    ОдговориИзбриши
  10. Jaako zanimljiv post, obavezno ih još piši! Meni se jednom desilo nešto slično, no, autobus je pošao i zaustavio se u skroz drugom gradu haha. Najbolja mi je ova tvoja Google pretraga.

    Takodje s vremena na vreme pišem postove ovog tipa, pa, ako te zanimaju neki moji dozivljaji, pogledaj ih ovde https://smoothieglam.blogspot.rs/search/label/story%20time

    ОдговориИзбриши
  11. Uživala sam čitajući ovo, obavezno ih piši još! Ovo je bilo malo i tužno, ali i jako smiješno hah!♥

    http://nevergiveup656.blogspot.hr/

    ОдговориИзбриши
  12. Svaka čast na hrabrosti da dan pre prijemnog odeš u takvu avanturu. :D
    Inače, dok sam čitala šta si proživela baš si me nekako rastužila, jer sam te zamislila u toj situaciji i misli koje su ti prolazile kroz glavu. Ali kada ipak vidim da se sve završilo sa srećnim krajem, onda je dobro. :D
    U suštini, najbolje uspomene nastanu baš onda kada uradiš nešto što ne bi trebalo, a ova tvoja anegdota je čist dokaz za to. :D
    Odličan post, piši nam još čim se budeš setila nečega. :) <3

    NEW POST -----> LITTLE BOX OF HAPPINESS <-----
    FOLLOW ME ON INSTAGRAM

    ОдговориИзбриши
  13. Odličan post!Vrlo je zanimljiv!Mogla bi češće da pišeš storytime-ove!Odlična si u tome.Nisam ni slutila šta sve može da ti se desi na dan pre prijemnog!Svaka čast na hrabrosti!Ipak to treba izdržati!Baš sam se 'zadubila' u post!Sad znam da nigde ne treba da idem bez telefona!Doživela si pravu avanturu!Prezanimljivo je!♥♥♥ :D

    http://chelchiechelchie.blogspot.rs/

    ОдговориИзбриши
  14. Ne mogu da se setim kad sam se ovako slatko ismejala. Mnogo mi je zao sto ti je izasla alergija. :( Ista si kao moja sestra, bukvalno imate iste alergije, isti nadimak, ma sve! :D Obavezno nam pisi jos ovakvih postova. Mnogo mi se dopao post, mozda i ja napisem post na istu temu! ♥♥♥

    ОдговориИзбриши
  15. Jaoj pa ovo je fenomenalno! :9 nadam se da ćeš pisati još ovakvih postova. :)
    Ipak, svaka ti čast na odlučnosti kada si dan pred prijemni odlučilila da odeš u ovakvu avanturu, nije to mala stvar ;)

    Novi post-> www.marsyly.com

    ОдговориИзбриши
  16. Boze, ja bih umrla od straha. Ja sam posla kod drugarice (koja je deset minuta od moje kuce) i posto sam isla preko nekih livada, trebala da sam da'izbijem' u njeno dvoriste, ali posto sam negde omasila put, ja sam se nasla par kuca od njene i iako je njena kuca tu sasvim blizu, sve sto je trebalo jeste da izadjem na pravi, asfaltirani put i odem do njene kuce, ja sam se veoma uspanicila. Tako da pretpostavljam da bih se u ovoj tvojoj situaciji onesvestila xD Odlican post, moras nastaviti sa ovakvim postovima! :)

    introvertna-holandjanka.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  17. Samo te zamisljam u roze patikama i kabanici usred njive u 4 ujutru. Haos :D

    ОдговориИзбриши
  18. Hah draga moja, ja sam ove godine imala sličnu situaciju. Naime rešila sam da sa drugaricama idem u višnje, prvenstveno zbog druženja i zabave, a zatim i zbog solidne zarade. Međutim u tom višnjaru/voćnjaku smo drugarice i ja pronašle momke, i iz dana u dan sve više provodile vreme sa njima, neobazirući se na posao. Jednog dana, desila se situacija da smo mi otišle u drugu grupu, zapravo grupa ljudi sa kojom smo mi putovali je ranije završila i otišla bez nas, a mi smo ostale same u toj strašnoj džungli. Taj dan ću zauvek pamtiti u svom životu,.. Doza zabave i straha je nešto što se ne zaboravlja. Čitajući tvoju priču podsetila sam se svoje. Jako mi se dopao ovaj post, zaista bi mogla češće da nam pišeš slične priče, odlične su.

    https://thestoryofagothic.blogspot.rs/

    ОдговориИзбриши
  19. Jooj, ne znam da li da saosećam sa tobom ili da se smejem. Nisi sama, ni ja pojma nemam šta su metlice a svaki dan gledam u njive. Nikad ja to ne bih radila, pa ma koliko da mi je teško. Nema šanse, znam samu sebe, ja za to nisam stvorena, kontam da bih ja malo brala pa bih se ukočila i posle bih se izgubila, prošla kroz pakao, a posle ni dinara ne bih dobila, pošto, ne bih izdržala sat. Blago vama, kod vas je po hiljadu, pa ti računaj, a kod mene 100/150 din. najviše, po jednom satu :/

    katieslittlecorner.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  20. Jao, baš mi je žao što ti se to desilo, ali je na neki način smiješno hahah. Voljela bih da pišeš još postova na ovu temu, tj da opisuješ neke svoje doživljaje. ❤

    ОдговориИзбриши
  21. Mnogo zanimljiva priča, baš sam uživala čitajući. Svaka čast na hrabrosti i odlučnosti, mislim da se ja ne bih usudila da dan pred prijemni krenem u ovakvu avanturu. Odličan post, jedva čekam sledeći storytime ♥

    Pogledajte novi post na mom blogu http://march-baby-dreamer.blogspot.rs/

    ОдговориИзбриши
  22. Super post, prezanimljivo je mislim da će ti ovo ostati u sjećanju. Trebala bis češće raditi ovakve postove.♥♥

    Uzvrati follow ako oces puno bi mi značilo -----> http://makzpi.blogspot.hr/

    ОдговориИзбриши
  23. Veoma originalan post,haha!Nadam se da ces pisati jos postova na ovu temu!♥ :)

    ksenijinkutak1.blogspot.rs

    ОдговориИзбриши
  24. Jako zanimljiv post! Češće piši ovakve postove,baš su zanimljivi i originalni,odlična si!
    http://katyblogfirst.blogspot.hr/

    ОдговориИзбриши
  25. Obožavam postove i videe ovog tipa! Zaista sam uživala u ovoj priči, piši ih još, obavezno! ♥

    Pink Is My Soul

    ОдговориИзбриши
  26. Definitivno trebas cesce da pises ovakvu vrstu posta, jako mi se dopada! Moja najbolja drugarica i ja smo isle na sezonsko branje i bilo nam je jako zabavno. Zaradile smo novac za neke nase potrebe, zabavile se, upoznale neke nove osobe pa cak i malo pocrnele. Ali nisam imala problema sa alergijama kao ti, haha! Drago mi je da se na kraju sve sredilo.
    xx

    http://dearmissmodern.blogspot.rs/

    ОдговориИзбриши
  27. Meni se nesto slicno desilo.Sa drustvom sam krenula na piknik i odlucili smo da odemo do jedne baste,a par dana pre naseg piknika je padala kisa.Na putu do baste smo imali puno,puno 'prepreka' i kada smo dosli do glavne prepreke,a to je velika bara,nase patike su bile crne. Mi smo ipak odlucili da dodjemo do te baste,a jos smo imali bicikle,tako da,pored toga sto smo usvinjili (hahahahah) nase patike,usvinjili smo i bicikle. I kada smo konacno dosli do te baste,proveli smo jedno dva sata brisuci nase patike i noge,a insekti nam padali sa nekog drveta u hranu,haha.To je bio nas propali piknik.Posle smo morali tako kroz grad da se vracamoo uflekani od blata.
    P.S.Tvoja prica je bas zanimljiva,volela bih da pises jos slicnih postova. ☺

    ОдговориИзбриши
  28. Odličan post Anjice, obožavam ovakve postove, a tvoj je odličan! Sorry, ali smijala sam se. nisam mogla izdržati, no post je orginalan i nadam se da ćeš pisati još takvih postova! Samo mi je drago da se na kraju sve lijepo završilo! :*


    Novi post na mom blogu:
    http://misslifestylegirl.blogspot.hr/2016/08/btswithmelani-tipshacks-to-study.html

    ОдговориИзбриши