Prošlo je 5 godina od kako smo završili osnovnu školu. Strogim nastavnicima prećutno smo oprostili, pod naletom novih briga stare smo zaboravili, a u sećanju su ostali samo oni najlepši trenuci. Škole u prirodi, dvodnevne i trodnevne eskurzije, žurke, rođendanska slavlja, zezanja sa nastavnicima i provale kojima se i danas slatko smejemo. Sinoć smo se ponovo okupili. Doduše, ne svi, ali bili su tu oni ljudi sa kojima sam provela najlepše godina života. Sa nekima sam išla u vrtić i u osnovnu, sa nekima u osnovnu i u srednju, ali činjenica je da su svi oni, ma koliko bili udaljeni, deo mene. Bitan deo mene. Sa nekima se sada vrlo retko čujem i vidim, ali to su oni prijatelji sa kojima ću uvek moći da se ispričam, makar se ne videli i ne čuli godinama. Znam da ću, u bilo kom trenutku svog života, moći da računam na njih. Kao, uostalom, i oni na mene.

Sinoć se opet začulo školsko zvono. Popeli smo se stepenicama, s osmehom na licu gledali hodnike kojima smo trčali, ušli smo u učionicu u kojoj smo provodili vreme od petog do osmog, seli smo u školske klupe i osećali se tako odraslo. Doduše, ne znam za druge, ali ja jesam. Pre 5 godina sam u toj učionici sedela u starkama, a juče sam bila u štiklama. Pre 5 godina nisam znala šta želim od života, a sada studiram, pišem i radim ono što me istinski ispunjava. Pre 5 godina bila sam mala devojčica, a sada to više nisam.

Veče smo proveli uz muziku i igru. Smejali smo se, pričali i prisećali se starih vremena. Bilo je lepo. Stvarno lepo. Toliko da mi žao je što ćemo se na istom mestu naći tek kroz 5 godina. I to možda ne svi. Ko zna gde ćemo biti tada. Gde god bili, važno je da budemo srećni. I da se ponekad setimo jedni drugih. I da budemo svesni da smo u toj osnovnoj stekli prijatelje za ceo život.


Neko se bolje snađe u osnovnoj, neko u srednjoj, ali činjenica je da su i jedna i druga neverovatno važne. One nas izgrade. Ti ljudi koje tamo upoznamo učine da sa 20 godina kažemo sebi da smo skoro kompletne osobe. Neki nam pokažu šta je prijateljstvo, neki nas iznevere i daju nam pouku da u životu nije sve tako sjajno i da prosto moramo da doživimo i razočaranja. Pored prijatelja, i ti nastavnici i generalno sve te uspomene koje imamo su strašno važne i kakva god osećanja u nama izazovu u momentu kada se dese, zahvaljujući njima smo sada takvi kakvi smo.

Možda sam srednju volela malo više od osnovne, ali, verujte mi na reč, sve ono loše po čemu sam pamtila osnovnu isparilo je tokom godina. Sada eventualno mogu da navedem nastavnicu fizike koja mi je bila prava noćna mora, ali osim nje, pamtim isključivo lepe stvari. Stoga, ako ste još u osnovnoj, uživajte u njoj. Možda vam nije toliko lepo i možda jedva čekate da izađete iz nje, ali kada napunite 20, loše uspomene će naprosto isprariti i sećaćete se samog onog najlepšeg. Verujte mi na reč.



Kakve vi utiske nosite iz osnovne?
(ukoliko ste je završili, naravno)

Čujemo se uskoro! :*

Pre godinu i po dana objavila sam prvi i jedini Q&A post. S obzirom na to da je već mesecima na listi najčitanijih postova na mom blogu, shvatila sam da je vreme da svojim novim, a i starim čitaocima, pružim priliku da me malo bolje upoznaju. Nisam želela da pravim još jedan Q&A post, već sam rešila da vam predstavim sebe kroz 30 činjenica. Ukoliko imate neka konkretna pitanja, slobodno mi pišite u komentarima, a ja ću vam vrlo rado odgovoriti.

1. Iako studiram srpsku književnost, sebe u budućnosti vidim kao novinarku/blogerku.

2. Izuzetno sam vezana za svoje roditelje. Plačem kada god, krajem vikenda, treba da se vratim u Novi Sad, iako mi je i tamo zaista lepo.

3. Nisam ljubitelj kuvanih jela. Bez problema mogu da živim na suvoj hrani - na proizvodima iz pekare, na grickalicama i slatkišima.

4. Pišem levom rukom, i to vrlo uredno i lepo, što je, kažu, neuobičajeno za levoruke. Neobično je što baš niko u mojoj užoj i široj porodici nije levoruk.

5. U horoskopu sam riba, podznak škorpija.

6. Kada mi nešto nije po volji ili kada mi neko ne odgovara, to se odmah vidi na meni. U prvom slučaju se povučem u sebe, ćutim i nisam vesela kao i obično, a u drugom slučaju postanem santa leda prema toj osobi. Teško mi je čak i da je gledam.

7. Ne znam da pokazujem osećanja, tj. nećete me čuti kako govorim ''volim te'' ili videti kako grlim i ljubim mamu, tatu, drugarice i sl., ali ako vam pomažem, ako mi nije teško da bilo šta učinim za vas, ako sam u vašem prisutvu opuštena i brbljiva, znajte da vas obožavam!

8. Previše sam fina i porodica i prijatelji mi često ukazuju pažnju na to. Kada kažem previše fina, mislim na to da jako retko psujem, ne volim da izlazim, ne pijem alkohol itd. Ne kažem da je to loše, zapravo je super, ali trebalo bi da budem malo opuštenija. Zbog sebe.

9. Često se razočaram kada shvatim da sam ja bila ta koja je održavala prijateljstvo i koja je od određene osobe pravila savršeno biće, a kasnije vidim da me ta osoba nije posmatrala na isti način i/ili da me je iskorišćavala. Trudim se da naučim da nisu svi ljudi dobri.

10. Ne volim da gledam TV. Ne kažem, ima dobrih kanala i povremeno bacim pogled, ali prosto nisam navikla da sedim ispred televizora. Sve što mi treba, ja pogledam na internetu.

11. Iako ne volim da se bavim sportom, volim da gledam sve sportske događaje. Ne volim jedino fudbal, dok mi je tenis najdraži.

12. Strašno sam nestrpljiva. Do te mere da, ako mi sada padne na pamet da nešto fotografišem, ja to odmah moram da uradim, čak i ako sunce u ovom momentu najviše greje. Ako mi padne na pamet da nešto napišem, ustaću u 4 ujutru. Ako baš sada želim neku novu stvar, dosađivaću mami i tati dok ne popuste. Mama kaže da mi je nestrpljivost najveća mana.

13. Moje omiljeno godišnje doba je proleće. Ako moram da biram između leta i zime, uvek biram zimu. Prvenstveno zbog praznika koje obožavam, a i onda i zbog toga što mi niže temperature više prijaju.

14. Plašim se zubara.

15. Ne volim kada me ljudi pitaju da li zarađujem od bloga, da li dobijam neke stvari, da li od bloga imam neku korist i sl. Posebno mi je neprijatno kada me to pitaju ljudi koji mi nisu toliko bliski.

16. Ne volim da zabadam nos u tuđe živote. Smatram da će mi svako reći ono što želi i ono što smatra da treba da znam, onda kada mu to bude odgovaralo. U skladu sa tim, ne volim kada se neko meša u moj život i kada je previše radoznao. Tek tada mu neću ništa reći.

17. Ne gotivim ljude koji pametuju, koji su puni sebe i koji žele da sve bude po njihovom.

18. Ja sam verovatno najtolerantnija osoba koju možete upoznati! Mogu sa svima, mogu sve da trpim, retko kada ću se buniti i reći da mi nešto ne prija. Verovatno ću sve zadržati u sebi i pokušati da se prilagodim osobi/situaciji.

19. Nemam pojma da se šminkam, niti volim da se šminkam. Na dnevnom nivou koristim korektor, maskaru i olovku za obrve. Međutim, kada odem u Lilly ili u DM sa drugaricama, za skoro svaki proizvod znam da li je dobar ili ne, jer neprestano gledam YT videe i obaveštena sam o svemu!

20. Kada mi je potrebna neka informacija, pretrešću sve da je pronađem. Neumorno ću pretraživati po internetu, ispitivaću osobe iz svoje okoline itd. Nemate pojma šta sam sve u stanju da ''iskopam'' i na koji način.

21. Ne volim da provodim vreme sa malom decom. Ne znam na koji način da ih zabavim, često su mi naporna i uopšte nisam ona osoba koja se oduševljava kada vidi malo dete.

22. Ja sam ona osoba koja čini sve da pomogne i ugodi drugima, dok sebe u većini slučajeva stavljam na poslednje mesto.

23. Retko plačem, a još ređe plačem pred drugim ljudima. Najčešće se isplačem u kupatilu ili pred spavanje.

24. Gadim se na stopala. I svoja i tuđa. U skladu sa tim, ne volim da nosim otvorenu obuću.

25. Ne volim svađe, a zapravo i ne znam da se svađam. Kada me neko povredi, u tom momentu prećutim, ali zato se par minuta kasnije zapitam da li sam ja kriva (iako uglavnom nisam) i ne mogu da zaspim dok ne rešim problem sa tom osobom.

26. Volim da dam novac ljudima na ulici, ali samo onima koji se trude da ga zasluže - onima koji sviraju bilo koji instrument, plešu i generalno čine nešto lepo, pozitivno i interesantno.

27. Mogu da izdržim ceooo dan, a da ne odem u WC, jer ne volim da idem u javne toalete.

28. Volim da eksperimentišem u kuhinji, mnogo više nego da obavljam poslove poput usisavanja, brisanja prašine ili ribanja (što mama više preferira).

29. Kada pomislim na studentski život, prvo što mi pada na pamet su moja cimerka, dom i društvo. Faks mi je tu negde na sredini. Redovno idem na isti, učim i polažem ispite, ali se uopšte ne opterećujem njime, niti mi je prvi na listi prioriteta.

30. Obožavam da budem budna do kasno, ali isto tako ne volim da ustajem posle 11, jer osećam da mi tako prebrzo prođe dan.


Nadam se da ste me sada malo bolje upoznali. Da li delimo neke osobine? Sigurna sam da ste se i sami pronašli u nekim činjenicama, a pišite mi i u kojim. Čujemo se uskoro!

Šta je to što nedostaje jednom blogu da bi bio popularan i više čitan? Od čega zavisi da li će određeni blog biti zastupljeniji i čitaniji od nekog drugog? Da li je sreća presudna? Bezbroj je pitanja i bezbroj mogućih odgovara na ista. Isto koliko je do sreće, toliko je do truda i zalaganja. Ništa ne pada sa neba, stoga, ako imate svoj blog ili pranirate da ga otvorite, za vas sam rezimirala 5 faktora od kojih sve polazi i koji zasigurno čine da vaš blog bude uspešniji i bolji. Ukoliko vas interesuje, skrolujte!

1. ORIGINALNOST / INOVATIVNOST

Vaš blog neće biti čitan ako obrađujete teme koje obrađuju i drugi blogeri. Morate da donesete nešto novo, da budete kreativni i originalni. Potpuno je razumljivo što s vremena na vreme crpite inspiraciju sa drugih blogova ili Jutjub kanala, ali te ideje treba da vam posluže kao polazna tačka. Primera radi, na blogovima i Jutjub kanalima već postoji bezbroj sličnih jutarnjih i noćnih rutina, ideja za ubijanje vremena na letnjem raspustu i sličnih postova/videa i ma koliko to bilo najlakše za napisati, čisto sumnjam da možete da pružite nešto novo i korisno, iz prostog razloga što je već sve rečeno. Znam da je ponekad izuzetno teško doći do dobre i originalne ideje, ali verujte mi na reč - čak i ako pišete ređe, a postovi su vam originalni i zanimljivi, vaš blog će mnogo brže napredovati i biće znatno uspešniji. 

2. INSTAGRAM

Instagram je već neko vreme najpopularnija društvena mreža. Putem Instagrama ljudi lako mogu da vas primete i da upravo preko njega i saznaju za postojanje vašeg bloga. Naravno, važno je da imate inspirativan i izgledan nalog. Pod tim mislim da treba da editujete svoje fotografije, da ubacujete određene efekte i da gledate da se fotografije slažu, tj. da budu u feedu. Lep nalog će najpre privući nove pratioce, a osim što će oni početi da prate vas i vaš blog, vrlo je verovatno da ćete se međusobno upoznavati i preporučivati jedni druge. 

3. POSVEĆENOST

Blogu (ali i Instagramu) morate posvećivati svoje vreme i trud. Znam da je teško kada to nije vaš primarni posao, kada od toga nemate nikakvu dobit i kada se školujete ili radite nešto drugo, ali dobar bloger je, odgovorno tvrdim, neko ko celog sebe daje u ono što radi. Nemate pojma koliko puta sam, pod pritiskom obaveza na faksu, ipak radila na blogu, fotografisala i pripremala postove. Osim toga, retko koji post napišem i objavim istog dana. Uglavnom mi postovi danima stoje u radnoj verziji, dorađujem ih i prepremam dok konačno ne osvanu na blogu. Dakle, trudite se i dajte sve od sebe da postovi koji izbacujete ne budu ovlaš napisani i nekvalitetni. Dorađujte ih dok god ne budu savršeni, bar po nekim vašim merilima.


4. INTERAKCIJA SA DRUGIM BLOGERIMA

Nedavno sam pročitala treći deo Onlajn devojke i jedan Penin post mi je bio posebno upečatljiv. U njemu je pisala o tome kako ne možemo da očekujemo komentare ako i sami ne čitamo i ne komentarišemo postove drugih blogera. Sa tim se u potpunosti slažem. Jasno, nisam u mogućnosti da uđem na sve vaše blogove, iz prostog razloga što zaista nemam toliko vremena, ali gledam da što češće čitam i komentarišem postove blogerki koje pratim. Na taj način im ukazujem svoje poštovanje, koje su i one meni prethodno ukazale ili će to tek uraditi. Dakle - čitajte i komentarišite tuđe postove i sigurna sam da će drugi čitati i komentarisati vaše.

5. KONSTANTNO NAPREDOVANJE

Kada kažem napredovanje, pre svega smatram na vas kao ličnosti, a tek onda na sam blog. Dakle, važno je da svakodnevno učite nešto novo, da čitate članke koji će vam biti od koristi, da komunicirate sa osobama koje su u ovom svetu i koje mogu da vam prenesu svoja znanja, a da potom sve to postepeno prenosite na svoj blog. Nema smisla stajati u mestu i godinama pisati i raditi isto. Izađite iz svoje zone komfora, informišite se, učite i tako ćete, sigurna sam, vrlo brzo dići svoj blog na neki viši nivo.


Nadam se da će vam moji saveti biti od koristi. I sama se trudim da ih primenjujem i da konstantno radim na sebi i na svom blogu, jer on nikada neće biti savršen. Uvek postoji prostor za napredak i odgovorno tvrdim da ću, dok god ga pišem, davati sve od sebe da taj prostor ispunim. Dok god volim ovo što radim, trudiću se da budem što bolja u tome! Vama želim isto! ☺

Pre nekoliko dana je i zvanično okončana moja prva godina studiranja. Sada sam kod kuće, na raspustu, i zaista uživam. Uživaću još nešto manje od mesec dana, a onda ću ponovo morati da se posvetim knjigama i onome što me čeka krajem avgusta i početkom sepembra. Prošle godine, kada je prijemni ostao iza mene, dala sam obećanje da ću vam često pisati o faksu (pre svega da ćete moje celokupne utiske pročitati nakon što završim prvu godinu), a sada to obećanje i ispunjavam. 

Iako sam očekivala da će me fakultet i obaveze oko njega krajnje opteretiti, nije bilo tako. Zapravo sam ga vrlo olako shvatila. Bila sam pod stresom dan - dva pre svakog ispita, ali sam ostale dane provodila lagano učeći i ohrabrujući sebe i Tacu da će sve biti u redu. Na predavanjima i vežbama sam bila redovna. Retko kada sam ih zaobilazila. Pomno sam slušala i hvatala beleške. Ako me pitate da li mi je to pomoglo - i jeste i nije. Beleške su mi pomogle da se lakše spremim za određene ispite i da se manje mučim oko pronalaska literature, dok su odlasci na predavanja na nekim drugim predmetima bili totalno nepotrebni. To sam shvatala tek nakon ispita, kada su mnogi, koji nisu posećivali predavanja, dobili iste ili bolje ocene od nas koji smo bili redovni. Međutim, grizla bi me savest da nisam išla, tako da ću i u drugoj godini, u svakom slučaju, nastaviti da budem redovna. Glavna motivacija za odlazak na predavanja, a posebno na vežbe, svakako su mi bili bodovi, jer većina profesora boduje dolaske i aktivnost, stoga je veoma bitno redovno se pojavljivati. 

Što se tiče ispita, pismene volim mnogo više nego usmene. Ne mogu da kažem da su usmeni užasni i strašni, ali ne volim ih. Osećam nervozu i strah, često blokiram i mnogo više mi odgovaraju pismeni. Kada imam pismeni ispit uglavnom sam opuštena i ne preterano nervozna, a kada imam usmeni, posredi je druga priča. Ne mogu da jedem, završim u WC-u (da izvinete) i jedva uspem da odspavam noć pred ispit. Važno je naglasiti da su ispiti bukvalno kao kontrolni i odgovaranja u osnovnoj i srednjoj školi, nisu ništa strašniji, ali nekome prosto jedan način odgovara više od drugog.

Vrlo važna stvar koju sam shvatila je da sreća igra ogromnu ulogu u tome šta ćete dobiti i da li ćete uopšte položiti (posebno kada su u pitanju usmeni ispiti). Učenje je, naravno, na vrhu, jer nećete položiti ako ništa niste učili, ali sreća je presudna. Npr. ako su u učionici profesor i asistent - kod asistenta za osnovno znanje možete da dobijete najvišu ocenu, i to bez problema, dok će vas profesor cediti i za isto ili bolje znanje će vam dati nižu ocenu. Kod koga ćete zapasti, to je već stvar sreće. Takođe je važno biti srećnik i pogoditi najbolje vreme za odgovaranje. Ja vam preporučujem da se progurate i da budete među prvima, jer profesori posle izgube strpljenje, vade pitanja iz malog mozga i samim tim ispitivanje postaje mnogo teže.

Priznajem da sam najčešće učila par dana pre kolokvijuma ili ispita. Pokušavala sam da navedem sebe da učim redovno i da počnem da se spremam bar dve nedelje pre ispita, ali to uglavnom nije imalo efekta. Međutim, moji rezultati su sasvim okej i ja sam zadovoljna. Godinu nisam očistila u junu, što nikada i nije bio moj cilj, ali da sam samo malo više učila, ni to ne bi bio problem. U suštini, uz redovno učenje bez problema možete očistiti godinu već u junu, a ako ste kampanjci, a opet dovoljno učite (kao što je to slučaj sa mnom), verovatno ćete nešto morati da ostavite i za septembar. Što je skroz okej. Ništa strašno.


Što se tiče troškova, ja ih zaista nisam imala mnogo. Prednost je što živim u domu (post o tome kako izgleda životu u domu možete pogledate ovde - klik), koji plaćamo manje od 1.500 dinara mesečno, hranim se u menzi, a knjige za faks mogu da se nabave mahom na kopirnici i nisu preskupe. Oni koji žive u stanu i koji se ne hrane u menzi sigurno imaju mnogo više troškova, ali trenutno govorim o svom iskustvu. Nisam uvek jela u menzi, dešavalo mi se da mi se prosto smuči na neko vreme, tako da sam u tom periodu jela hranu iz pekara i prodavnica, što opet nije neki preteran izdatak. Najveći trošak je brza hrana, ali nju zaista ne jedem često. Mogu da kažem da je konzumiram otprilike jednom u dve nedelje. Neki drugi troškovi su zanemarljivi - slatkiši i grickalice, povremen odlazak u bioskop, odlazak kući i sl. Dakle, zaista nisam mnogo trošila i moji roditelji nisu osetili moju prvu godinu u smislu finansija.

Od početka oktobra pa do kraja novembra sam svakog petka išla kući. Nakon toga sam se prilagodila na dom i zbližila sa Tacom i ostajanje u domu po dve i više nedelja mi nije predstavljalo problem. Štaviše, mrzelo me je da se pakujem, da se guram po gradskom, posle po autobusu ili vozu i bilo mi je jednostavnije da kući idem na svake dve do tri nedelje. Sa roditeljima sam se čula svakoga dana, znala sam da je sa njima sve okej i da žive uobičajeno, kuća - posao i obrnuto, stoga nisam toliko patila za kućom.

Kada su u pitanju prijateljstva, već prvog dana na faksu sam upoznala drugarice sa kojima se družim i danas. Iako smo se, kako je vreme odmicalo i kako su se one ređe pojavljivale na faksu, nešto slabije viđale, uvek volim da ih vidim i da se ispričam sa njima. Faks i dom su mi doneli i poznanstvo sa mojom Tacom. Najiskrenije sam zahvalna što je imam u svom životu. Nisam verovala da će u moj život ući neko ko će biti toliko sličan meni i koga ću toliko zavoleti, ali ona je uspela da zauzme jedno od najposebnijih mesta u mom životu. Došla sam sa željom da upoznam nekoga ko je sličan meni i sa kim ću izgraditi lep odnos, a to se naposletku i desilo.

GENERALNI UTISCI su mi krajnje pozitivni! Dopada mi se moj faks i ono što radimo na njemu. Naravno da postoje predmeti koje ne volim i koje smatram totalno nepotrebnim, ali toga je bilo i u osnovnoj i u srednjoj i toga će uvek biti. Profesori su zaista korektni, imaju obzira i spremni su da nam izađu u susret (većinom). Drago mi je što sam tu gde jesam, što sam upoznala sve te nove ljude, što sam naučila mnogo novih stvari i slobodno mogu da kažem da sam već posle prve godine pametnija i da znam mnogo više stvari iz opšte kulture. Mogu zamisliti kako će biti posle druge, treće, četvrte... Apdejtovaću vas! :)


Ukoliko imate neka pitanja u vezi fakulteta - slobodno mi pišite!  Sa postovima u vezi srednje i osnovne škole, prijemnih, uklapanja u novu sredinu itd., sam završila. Na blogu ih ima zaista mnogo, stoga od sada pišem o faksu, jer on čini veliki deo mog života i ono što proživljavam na njemu želim da delim sa vama. Odrastam, samim tim se menja i moj blog. Znam da razumete. :)

Trenutno je 02:11.

Svaki pokušaj da zaspim u ovom momentu pada u vodu, jer sam ophrvana osećanjima i imam potrebu da svoje misli podelim sa vama. Naime, do pre par minuta sam skrolovala po blogu i čitala svoje stare postove. Na to me je naveo treći deo Onlajn devojke koji sam praktično progutala za manje od dva dana. O knjizi ću vam podrobnije pisati u zasebnom postu ili u preporukama, a sve što ću sada reći jeste da mi je možda i najdraža od sve tri. Misao koja me je sve vreme pratila (i dok sam čitala knjigu, a i dok sam čitala stare postove) je: ''Zašto, dođavola, konstantno sumnjam u sebe?''

Vi, sa druge strane ekrana, to ne možete da znate, ali svaki put kada pišem post ili kada treba da kliknem na narandžastim označeno polje objavi, jave mi se sledeće misli: 

Možda će im ovo biti dosadno... 

Šta ako im se ne dopadne? 

Ovo mi je baš glupa ideja, mogla sam da budem kreativnija. 

Šta da radim ako dobijem hejt komentar? Hoću li biti dovoljno hrabra da ga podnesem?

Isto važi i za Instagram.

Da li svoje prijatelje davim sa čestim ubacivanjem fotografija?

Da li bih trebalo češće da ubacujem fotke na kojima sam ja?

Možda će me neko otpratiti ako ubacim ovaj stori...

Možda mi ova fotografija i nije toliko dobra.

Nesigurna sam. Strašno nesigurna. Posle skoro tri godine, koliko će moj blog imati za nešto više od mesec dana, trebalo bi da sam sigurnija u sebe. Trebalo bi da manje brinem o drugim ljudima i o tome šta će oni reći. Trebalo bi da se koncentrišem na sebe i da radim ono što me ispunjava. Zašto je uopšte bitno da se baš svima dopadne ono što postujem? Većini će verovatno biti kul, a manjina je prosto manjina. Ni meni se ne dopada sve što vidim na internetu, stoga mnoge stvari zaobiđem i ne komentarišem. Prosto ih zaboravim. Isto je i sa ljudima koji prolaze kroz moj život. Ne mogu svima da se dopadnem, ne mogu sve ljude da ''prokljuvim'' iz prve, ne mogu svi da mi budu sjajni prijatelji, ne mogu svima da izađem u susret, ali ne želim da moj cilj bude da se dokazujem i da pokazujem da ja jesam vredna. Oni to sami treba da shvate, a ja treba da marširam dalje, napred, i da se ne opterećujem glupostima. Jer, zaista, glupo je što toliko analiziram sve u svom životu. Počevši od onoga što postujem na društvenim mrežama, pa sve do odnosa sa drugim ljudima. 

Čitajući svoje stare postove, u par navrata sam pomislila: ''Pa je stvarno dobro pišem!'', ''Stvarno sam odlično napisala ovaj post!'' ili ''Ideja mi je sjajna!'' Potom sam prešla na vaše komentare i potvrdila sebi da je ono što iznosim na blogu zaista dobro i vredno pažnje. Potom sam shvatila da ne bih imala toliko pratilaca, pregleda, komentara i poruka podrške da je ono što pišem nekvalitetno i loše osmišljeno. Ljudi, hvala vam na svemu što mi pišete. Bez vas, danas sigurno ne bih bila ovde.

Dajem strogo naređenje sebi. Od danas prestajem da razmišljam o tome da li sam ostavila pogrešan utisak i da li sam se nekome dopala ili ne. Objavljivaću sve ono što želim, ono za šta osećam da je korisno i poučno i ono što smatram dovoljno dobrim sadržajem za svoje čitaoce. Ne želim da se pravdam i da objašnjavam svoje postupke, ne želim da se smorim kada dobijem hejt komentar ili kada neko kaže da mu se moj post ili blog ne dopada. Treba da imam na umu se da postoji grupica ljudi koji vole i čitaju ono što pišem, a da isto tako u privatnom životu imam sjajne ljude koji su mi veeeliki oslonac i koji će, bez obzira na sve, uvek biti tu za mene. U životu ne treba da mi bude cilj da se dopadnem svima, već da uvek ostanem svoja i da sve radim po vlastitom osećaju. Uvek će postojati ljudi koji će to znati da cene. Oko ostalih ne treba da se opterećujem. Ne predstavljaju baš ništa u mom životu.

Sigurna sam da nisam jedina. Možda i vi imate isti problem. Možda ste nesigurni, možda sumnjate u sebe i preispitujete sve svoje odluke, a sve u želji da nikoga ne povredite i ne razočarate... Razumem vas. Znajte da, čak i ako imam 20 i iako više nisam tinejdžerka, nesigurnost me i dalje prati, a sada sam odlučna u nameri da je se otresem. Želim da me je baš briga za druge ljude i to šta oni kažu i da ne analiziram baš sve svoje postupke. Hajdemo zajedno u tu avanturu. Možemo mi to!

Da li i vi imate ovakav problem? 
Podelite sa mnom u komentarima :)

Čujemo se uskoro!

Instagram je, to i vrapci na grani znaju, moja omiljena društvena mreža! Zahvaljujući njemu, otkrila sam divne i kreativne ljude koji me svakodnevno inspirišu. Shvatila sam da je fotografisanje ono u čemu istinski uživam. Iako sam totalni amater i iako nemam profesionalni fotoaparat, uživam da stvaram sa onim što imam. Daleko od toga da je ono što imam loše - moje malo čudo od fotoaparata čuvam kao oči u glavi i uspešno se družimo već dve i po godine, ali san mi je da jednoga dana sebi priuštim mnogo bolju ''igračku'', koja će mi pomoći da stvaram još lepše fotografije. S obzirom na to da izuzetno vodim računa o svojoj Instagram galeriji (prijatelji mi kažu da sam opsednuta), želim da podelim sa vama čitav proces - od onog momenta kada uzmem fotoaparat, do onog momenta kada fotografija konačno osvane na mom Instagram profilu. Dug je to proces, u toku istog mi se često dese i male nezgode, ali sve za lepu fotku, zar ne?

Moje primarno mesto za fotografisanje je terasa, koja je najosvetljenija prostorija u našoj kući. Ona je zatvorena, ali u njoj postoje veliki prozori i staklena vrata, tako da je svetlost najidealnija moguća! Što se tiče podloge za fotografisanje, u opticaju su dve. Jedna podloga je marble. Naime, pre više od godinu dana sam bila kod babe i dede i videla sam da u staroj kuhinji imaju belu dasku koja stoji u radnom elementu (na njoj su stajale šerpe, tanjiri i ostalo). Palo mi je na pamet da bih mogla da je iskoristim za fotkanje. Pitala sam babu da li joj je potrebna, rekla mi je da nije, tako da sam je preuzela i jedno vreme fotografisala na njoj. Nakon nekog vremena, kada sam kupovala sprej u farbari, videla sam samolepljivi marble papir i dosetila sam se da bih mogla da ga prelepim preko daske. Izmerila sam dasku, kupila papir te dužine/širine, tata mi je pomogao da ga zalepimo i od tada koristim tu pozadinu. Probaću da nađem i crni marble papir, pa da ga prelepim sa druge strane daske koja je i dalje bela! Druga podloga koju koristim je stara, ogromna, bela jastučnica. Nemam pojma ko je u porodici koristio toliki jastuk, ali meni super služi kada želim da fotkam nešto što će bolje izgledati na materijalu nego na tvrdoj mermernoj podlozi. Jastučnica mi je jednostavnija za korišćenje, jer daska nije tolika laka i uvek moram da pazim da nešto ne srušim ili ne obijem zid dok je iznosim u terasu. Ali, i jedna i druga služe svrsi.

Kada podesim pozadinu, sledi nameštanje scenografije. U zavisnosti od onoga što fotografišem, iznosim propratne rekvizite. Najčešće su to šolje, tanjiri, hrana/piće u/na njima. Fotografišem nakit, stvari koje dobijem sa online sajtova, sveske, knjige, planere, mesečne kalendare itd. Uostalom, na mom Instagramu možete videti većinu fotografija koje stvaram. Trudim se da izbegnem fotografisanje istih stvari, tačnije onoga što sam već ranije fotografisala, ali je sasvim normalno da se određeni rekviziti i ukrasi s vremena na vreme ponove. Kada podesim šta gde treba da stoji, sledi nameštanje mene same. Često se i ja ''nađem'' na fotkama. Bilo da su to moje noge, moja stopala, moje ruke ili nešto slično. Uvek jednom rukom držim fotoaparat, a drugu, u slučaju da sam ja na fotografiji, smestim na određeno mesto. Uvek slikam s visine, odgore. Fotoaparat podignem onoliko koliko mislim da je dovoljno, podesim fokus, približim ili odaljim i fotkanje može da počne. U situacijama kada u kadru moram da bucem cela ja ili kada moraju da mi se vide obe ruke, u pomoć mi stiže stativ. Podesim tajmer i on ''obavlja'' posao umesto mene.


Što se tiče moje opreme, za fotografisanje koristim Nikon Coolpix L330. U pitanju je poluprofesionalni fotoaparat. Kao što sam gore već pomenula, imam ga od marta 2015. godine i od tada se samo jednom pokvario (nekoliko meseci nakon kupovine), nakon čega sam ga odnela u prodavnicu u kojoj sam ga kupila (Win Win) i oni su prihvatili reklamaciju. Stativ koji koristim je takođe kupljen u istoj prodavnici (tj. naručen je sa njihovog sajta) i u pitanju je Hama, a model možete da pogledate na sajtu - klik.

Kada je fotografisanje okončano, na red dolazi editovanje. Prvo fotografije prebacim u laptop i potom uđem u Photo Scape. Želja mi je da naučim da radim u Photo Shopu, ali sada zaista nemam vremena za to, pa mi Photo Scape dođe kao okej zamena. Prvo pregledam fotografije i obrišem one koje sigurno nigde neću objavljivati. Važno mi je da ostane makar 5 onih koje su okej i između kojih ću moći da biram. Sve što uradim je sledeće:




Dakle, podesim deepen i brighten. Ne mogu da kažem da fotografiju uvek ostavljam na ovim brojkama, jer mi je često neka slika tamnija, a neka svetlija, u zavisnosti od osvetljenja, ali uglavnom bude nešto oko ovih brojki (25 i 50). To je zapravo jedino što uradim, osim što izoštrim fotografiju pomoću opcije sharpen. Najčešće je stavim na 11 ili 12. Nakon toga fotku prebacujem na telefon.


Fotografiju ubacujem u VSCO cam aplikaciju. Ono što radim na njoj je sledeće:

FILTER: HB2
EXPOSURE: -1
CONTRAST: +1
SHARPEN: +5
SATURATION: -1
TEMPERATURE: -1
TINT: +3
SKIN TONE: -1
FADE: +1

FOTOGRAFIJA POSLE OBRADE U VSCO-u.

Naredna i poslednja aplikacija koju koristim je Snapseed. U njoj posvetljujem fotografiju. Dakle, prva je opcija četkica, a zatim opcija ekspozicija, a onda prosto prstom prolazim po delu fotografije koji želim da posvetlim. I to je to, fotografija je gotova!

FOTOGRAFIJA POSLE OBRADE U VSCO-U I U SNAPSEED-U.

Ovako, dosovce, izgleda moje fotografisanje i editovanje. Morate da priznate, čitav je proces pre nego što fotografija završi na Instagramu, ali ja u tom procesu uvek jednako uživam! 
Da li i vi vodite računa o instagram feed-u i da li volite da editujete fotografije?

Mali maturanti, do prijemnog je ostalo još svega nekoliko dana. Kao što sam vam nešto ranije rekla, ne treba da ga se plašite. Nemojte uveravati sebe da ne znate ništa i nipošto ne ubeđujte sebe da nećete upasti u željenu srednju školu. Mesta ima za sve, a vi niste glupi, dobar deo znanja već nosite iz škole i potrebno ga je samo malo nadograditi... Ostalo je malo vremena, a sigurna sam da niste prešli određene zadatke i oblasti, kao i da i dalje imate određene nejasnoće. Tu je stupam na scenu. Želim da vas posavetujem kako da iskoristite poslednje dane i da na prijemni odete bar za nijansu spremniji i sigurniji u sebe i svoje znanje. 

1. Za početak, uzmite svoje zbirke za prijemni i iščitajte zadatke. Zaokružite  sve one koji su vam nejasni i koje naprosto ne biste znali da uradite na testu. Nikako se ne vodite principom: ''Ma, ovo neće biti, neću se zamarati'', već naprosto zaokružite zadatke kako bi kasnije otklonili nejasnoće. 

2. Kada zaokružite zadatke koje ne znate, pokušajte da shvatite jedan po jedan. Poslužite se sveskama i knjigama iz prethodnih godina, možda i internetom i dajte sve od sebe da ih približite sebi i da ih što bolje shvatite i smestite negde u glavi. 

3. One zaokružene zadatke koje ne znate i koje nikako ne uspevate da razumete, iako pokušavate, obavezno označite nekom hemijskom u boji. Pozovite prijatelja koji bi možda mogao da zna i koji bi vam objasnio. Možete da zatražite pomoć i od starije sestre ili brata, od nekoga u porodici ko bi mogao da se razume u to, a u krajnjem slučaju možete da uzmete jedan ili dva privatna časa za otklanjanje nejasnoća. 

4. Zamolite roditelje, brata, sestru, drugaricu ili nekog drugog, da uzme zbirku iz srpskog ili iz kombinovanog testa i da vam nasumično postavlja pitanja. Tako ćete najbolje proveriti svoje znanje. Tom nekom obavezno dajte olovku i neka zaokruži pitanja na koja ne znate odgovor, kako bi kasnije mogli da ih ponovite i da im posvetite malo više pažnje. 

5. Ako uspete da pređete sve zbirke namenjene vašoj generaciji, možete da se poslužite zbirkama od prošle ili pretprošle godine. Neko od vaših starijih prijatelja vam ih može pozajmiti, a verujem i da se mogu kupiti preko interneta. Dosta pitanja u zbirkama se ponavlja, ali svakako nije od viška da pogledate još neke verzije zadataka koji mogu biti na prijemnom.

6. Nema potrebe da uzimate sveske i knjige iz prethodnih godina i da učite iz njih, jer nemate dovoljno vremena. Prosto se koncentrišite na zbirke za prijemni, vaše ili od prethodnih generacija, jer, ukoliko pređete sve zadatke koji tamo postoje, sigurno ćete dobro uraditi prijemni!

7. Možete da pozovete jednog ili dva prijatelja, ne više jer će onda nastati mali haos i verovatno nećete učiti onako kako treba i da jedni drugima postavljate pitanja iz zbirki zadataka. To možete da radite usmeno, a možete i jedni drugima da sastavljate testove. Biće interesantno, a usput i korisno.

8. Ako ste lenji da učite i ako je sve što želite da uživate u raspustu, morate da pritisnete sebe i da shvatite da je prijemni za nekoliko dana i da je sada poslednji trenutak da sednete i da se pripremite. Kada to prođe, imaćete sve vreme sveta za sebe!

Želim vam  mnogo sreće na prijemnom! Kada upišete željene srednje škole i kada za vas počne onaj pravi raspust, videćete da nije bilo potrebe za tolikim strahom i brigom. Uživajte u predstojećem raspustu, a onda nova škola, novo društvo i nove, slatke muke! :)